Podrška, ključ dobre advocacy kampanje

Šta je advocacy?

Već godinam radim različite advocacy kampanje i u potpunosti sam njihov fan.  Advocacy je termin (reč) koja nam je u poslednjih deset godina tiho ušla u svakodnevnu komunikaciju, ali se često pri njenoj upotrebi ne zna na šta se tačno misli. Pošto nemamo, kao i za mnoge druge engleske reči, adekvatnu reč u srpskom jeziku, preveli smo je sa „javno zastupanje“. Pojavljuje se još i drugi termin “javno zagovaranje“, ali ja pripadam školi mišljenja da to nije dobro rešenje, jer zagovaranje u srpskom jeziku ima loš predznak i negativnu konotaciju, a advocacy u svojoj osnovi predstavlja borbu za nešto dobro, za socijalnu i društvenu pravdu. Na jednom projektu smo imali i koleginicu po imenu Zaga, pa je na kraju ispalo da radimo projekat gde ”javno Zagu varamo” J.   Ad-voc-acy u bukvalnom prevodu znači davati glas nekome. Nader Tadros, veliki čovek i mag advocacy–ja, dao je sledeću definiciju „Javno zastupanje je organizovan politički proces kroz koji obični građani, posebno nepovlašćeni i marginalizovani, shvataju svoja prava i moć i koriste ih kako bi uspešno i jednako učestvovali u procesu donošenja odluka na svim nivoima sa namerom da uvedu sistemsku jednakost i pravdu i pozitivno utiču na kvalitet života ljudi”. Ovde bih se osvrnuo na jedan od najvažnijih segmenata tog vođenog političkog procesa, a to je prikupljanje podrške.

Kako prikupljamo podršku?

Ja u stvari volim advocacy kampanje jer se tiču i komunikacije i politike i nisu kratkoročne već su usmerene na dugoročno ostvarivanje ciljeva. Pored činjenice da je sadržaj ovih kampanja uvek borba za društveno ispravnu stvar, one takođe podrazumevaju i različite strategije koje je potrebno osmisliti i razvijati. S obzirom na to da govorimo o procesu i ciljevima koji treba da donesu promenu  u nekom dužem vremenskom periodu, na raspolaganju nam je uvek neka od osmišljenih strategija. Obično se u teoriji govori o „tesanju“ strategija javnog zastupanja.  U tom procesu možemo naići na osnovnu strategiju – izgradnju kritične mase potrebne za promenu, zatim na različite obrazovne strategije, strategije saradnje, strategije ubeđivanja, realizaciju „pilot“, odnosno model-programa, strategije sudskih sporova i na kraju strategije konfrontacije. 

E sad pre nedelju dana čitam vest da  sindikati zajednički počinju prikupljanje 100.000 potpisa da bi od Republičkog parlamenta zatražili povlačenje iz procedure izmene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. To bi u osnovi bila advocacy kampanja, jer zahteva DONOŠENJE odluke o povlačenju Zakona iz procedure.  Po definiciji, advocacy je “set ciljanih akcija usmerenih na donosioce odluka”. Očekivao sam da će prikupljanje potpisa ići javno, jer bi podrška trebala da bude što šira. Na žalost nisam nikoga video da na ulici javno skuplja potpise, niti su se sindikati obratili civilnom društvu, niti pokrenuli kampanju na internetu… To mi govori da će se u stvari to prikupljanje potpisa svesti na popis članova sindikata.

Epilog

Naravno, nakon toga odmah možemo očekivati realizaciju strategije konfrontacije, tj. neku vrstu protesta. Imamo 100.000 potpisa  i zahtevamo…bla, bla… Šta bi sa svim drugim strategijama? Zašto se uvek organizacije obraćaju onima koji ih već podržavaju? Zašto se odmah ide na strategiju konfrontacije? To su sve stvari koje moramo menjati da bi promene bile uspešne i da bi u njima učestvovalo što više ljudi.

P.S. Ukoliko Vam je stalo do životne sredine, BELLS pokret, radeći kampanju javnog zastupanja, prikuplja potpise podrške za bolju regionalnu saradnju.