Parada – dan kada je država pokazala da može

I ako dugujem izveštaje sa druga sva dana konferencije PRilika ne mogu a da prvo ne pišem o jučerašnjem danu. Polako se sležu utisci posle jednog veoma burnog i mogu reći istorijskog dana. Nikada više stvari neće biti iste i to je ono o čemu SVI moramo razmišljati. Još puno će se pisati i pričati o jučerašnjem danu i to je dobro, jer je očigledno da se neke stvari morau pod hitno menjati. Kako ćemo menjati nego komunikacijom. Šta je na kraju rezultat? Parada je održana, ali je na žalost Beograd razbijen. Povređeni su policijaci kojih mi je jako žao i produbljena je podeljenost društva. Napali su i pokušali da mi zapale stranku. Ne osećam se poraženima ali ne osećam se ni sretnim. Podeljeni su mi osećaji jer volim Beograd i jako mi je teško da gledam kako ga neki sa strane uništavaju.

Na Paradu sam krenuo iz Belegiša, malog sremskog sela kraj Beograda. Za razliku od prošle godine žena me je pustila (hvala joj) jer je prošle godine bila jako uplašena i cele nedelje smo se svađali oko odlaska na otkayani PRIDE. To mi govori da je verovala, kao i mnogi, da nasilja neće biti. Tast nikako nije razumeo zašto se sve to radi ali nije, kao stari dobri vojvođanin, ulazio u nepotrebne rasprave. Ulazeći u kola razmišljao sam koliko će odavde krenuti ljudi, ali protivnika parade. Kako bi me gledale komšije da znaju gde idem? Da li odobravale? Žurio sam ka Zemunu da pokupim Draga i Anu jer smo se mi iz CMV dogovorili da idemo svi zajedno.  Našli smo se ispred kancelarije gde sam parkirao i auto među drugim automobilima koji su tu bili parkirani. Tu već primećujemo pojedince vrlo slično obučene koji stoje pojedinačno ili u parovima. Radnica u “Pink panteru” (Novopayarski ćevap) na glas psuje i kune učesnike Parade. Marija, koja je došla sa Krsta nas informiše da je oko hrama i u Mekenzijevoj već bilo manjih incidenata. 

Silazimo ka Slaviji praćeni pogledima ljudi u kapuljačama. Ne znamo da li su to pubovi u civilu ili nazovimo ih desničari (moramo naći adekvatniji izraz ali deca nisu). Na Slaviji kao ide saobraćaj, mada policija polako preusmerava vozila na drugu stranu. Već to me brine, jer vidim stari plavi kec koji se zaleti u kordon pa stane, pa se opet vrti oko Slavije. Tu su i neki motoristi u maskirnim pantalonama koji prave krugove po Slaviji. Nisu došli da nas pozdrave.  Počinje frka, uvlače nas iza prvog prstena. Sve jako, jako dugo traje. Srećemo poznate ljude. Što reče neko kao na sajmu NGO. Dolaze i poslanici, gradski sekretar … Žena pored mene se izbezumi svaki put kada se čuje topovski udar. Prvi suzavac se oseća ali na sreću u tragovima. Sve vreme tvitujem i izveštavam. Već na početku šok. Uzimaju nam podatke i daju nam žute trake. Asocijacija loša.

Dobijamo i nalepnicu. Spuštamo se niže, prolazimo drugi presten i na kraju najzad ulazimo u park. U parku malo ljudi. Na ulazu nedaju bilo kakve flaše sa tečnošću da se unose. Kao na beer festu 🙂 Vidim ženu sa detetom. Mislim se ala si hrabra, svaka ti čast. Razmišljao sam i ja da povedem Milicu, ali ostalo je to samo na razmišljanju. Žena bi me u ludnicu poslala. Sve vreme na tviteru pratimo šta se dešava na obodima policijske blokade. Žao mi je što ni jedan mediji nije prepoznao snagu Twittera koja se prvi put u Srbiji pokazala u svojoj pravoj veličini. Terazije, Tiršova, Balkanska, Skupština … bez obzira na sve, nema neke sreće i veselja na licima ljudi. Znamo da radimo ispravnu stvar ali smo svesni i slabosti sistema, ogromne ničim utemeljene mržnje … Govori gotovi (ogroman fail sa zviždanjem Čipliću koji predstavlja državu i loša poruka Majde o nespremnosti vlasti)  Pravi se kolona i krećemo taj mali ali tako značajan krug zauzimanja gradskih prostora. Na uglu kod Vlade Srbije  Hameri. Tužna slika.

Zašto je problem da neki ljudi  jedanput godišnje prošetaju. U dvorištu starog Generalštaba isto borna kola ) kasnije intervenisala na Terazijama). Kod Vaznesenjske crkve 10 tak ljudi sa krstovima koji se mole, pevaju neke pesme i krste se sve vreme… niko im ništa ne govori.

Stižemo i do SKC-a. Neki se raduju, a većina razmišlja kako da se bezbedno vrati kući. U uputstvu koje smo dobili je pisalo da će nas dalje razvoziti murija. Ulazimo u SKC pratimo i dalje tviter … mene hvata nervoza jer sam obećao da ću se vratiti do ručka. Raspitujem se levo, desno kod redara i policije. Niko nema pravu informaciju šta se dešava 100 m dalje na Slaviji. U jednom trenutku odlučujem da krenem.  Znam da će sve biti u redu do Meka na Slaviji jer tu niko drugi nije moga da uđe.

Prazne ulice samo policajci na svim stranama. Dolazim do Meka i sve vreme razmišljam o tome šta na meni može biti povod da me napadnu. Sva je sreća pa su pojedinci koji protestvuju ćakulali sa policijom te sam im se pridružio slušajući. Ulazim u pekaru i ako nemam para, jer mi je novčanik i sve drugo ostalo u kolima. Izlazim, tumaram po Slaviji i gledam šta se dešava. Da li da krenem ka stranci. Boli me što je zapaljena i što su mi tamo drugari. Pitam policajca kaže nemoj na tu stranu… Gledam ljude u kapuljačama koji se unose svakom u lice gledajući ga. Užasna je mržnja i bes u njihovim očima. Priznajem da sam se uplašio,  jer ne mogu da razumem odakle tolika mržnja i na šta su sve spremni. Čini mi se da su spremni da ubiju. Polako krećem Bulevarom Oslobođenja ka kancelariji. Malo na gore, pa malo na dole.. imitiram ove sa kapuljačama koji tako idu. Sve vreme zastajem i okrećući se…  kao pričam telefonom, pravim se blesav…. ulazim u haustor zgrade da se izduvam.. pa izlazim napolje. Na parkingu samo stoji moja škodica. Jedini u tom delu ulice, a okolo kao da je tajfun prošao. Cigle, kante, kontejneri, kocke… Mislim se u sebi gotovo je sigutno je bar nešto polomljeno. Policajci na uglu sa K. Zorke me ispod oka posmatraju koji sam i šta tu radim. Pogledima se razumemo. Hvala policiji za sve što je uradila. Skidam im kapu na profesionalnosti. Obilazim auto. Skidam flaše kisele koje su policajci tu ostavili. Krećem. Prolazim kordon kod Karađorđevog parka i izlazim na auto put. Vraćam se u Belegiš.

I na kraju Parada se konačno desila. Ostaje jako gorak utisak zbog toga što je Beograd razvaljen. Zadovoljstvo državom koja nije popustila kao prošle godine pred ulicom. Ovo je bila bitka između sistema i ulice. Ne može ulica da odlučuje o tome šta može, a šta ne. U ozbiljnom sistemu zato postoje Zakoni i Ustav.  Ono što me brine je politička pozadina. Iskorišćena je Parada za promociju drugačijih vrednosti. Da li su političke stranke desnice izgubile kontrolu nad ovim mladim ljudima ili su ih inspirisali? Uloga SPC? Zašto se Patrijarh nije oglašavao čitave ove nedelje? Gde su prvaci SNS i DSS/NS, vajni poštovaoci Ustava? Da li je ovo bila proba stabilnosti i čvrstine sistema? Ovo  nije bilo spontano. Tolika agresija nije nikada viđena u Beogradu.  Da li se mi suočavamo sa nekim novim političkim pokretom o kom ne znamo ništa, a koji  kanališe generalno nezadovoljstvo političkim strankama? Da li ćemo, kao što Saša reče: „žaliti za dobrim starim Tomom„ ? Ono što znam je da se država mora mnogo aktivnije uključiti. Otvoriti debatu i vratiti stvari na teren komunikacije. O ovome bi danas trebalo da se govori u svakoj školi, u svakom razredu. U dobroj i pravovremenoj komunikaciji je ključ.

P.S. izvinite na greškama.. odoh u Obrenovac