Zastupanje na delu, ili kako smo uspeli

Nije me bilo dugo jer sam puno vremena investirao u inicijativu „stvarnih 30%“. Pisao sam već o ideji koju smo imali, a sada sa ove distance od  dve – tri nedelje mogu lepo da sagledam proces koji se desio i koji je rezultirao time da smo neke stvari pomerili. Ono što je sigurno je da se potvrdilo staro pravilo da se ni jedna sloboda ne dobija, već se svaka sloboda osvaja!

Kontekst

Kao što znamo početkom maja se na dnevnom redu redovne sednice Skupštine Srbije našao i važan predlog Zakona o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika. Zakon se donosio u atmosferi ispunjavanja 10 tačaka koje su osnovni uslov za dobijanje kandidature Srbije za pristupanje EU. Jedna od tih tačaka je upravo usvajanje izmena ovog Zakona i to pre svega zbog dve ključne stvari: ukidanje blanko ostavki i ograničavanje strankama da određuju ko će se od kandidata sa liste naći u parlamentu. Radna grupa je pripremila predlog izmena Zakona koji je predstavljen na javnom slušanju. Izmene Zakona je predložilo 108 poslanika iz poslaničkih klubova ZES, URS, manjina … U predlogu izmena Zakona koji je prezentovan na javnom slušanju, bile su sadržane afirmativne mere kojima se obezbeđuje da minimum svaki četvrti kandidat bude manje zastupljenog pola, da ukupno na listi mora biti minimum 30% manje zastupljenog pola i da u slučaju prestanka mandata manje zastupljenom polu njega menja predstavnik manje zastupljenog pola. Predlog izmena je usaglašen sa preporukama Vencijanske komisije.

Strategija

Vodeći se metodologijom javnog zastupanja koju smo učili kod Nadera Tadrosa strategiju smo bazirali na dva principa: izgradnju baze podrške i ubeđivanje poslanika i poslanica. U komunikaciji sa poslanicama i Marijanom Pajvančić napravljen je amandman na predlog izmena Zakona. Zatim smo se obratili organizacijama civilnog društva da ga podrže. Važno nam je bilo da to ne bude samo naša inicijativa, već da se oko nje okupi što više organizacija i pojedinaca. Nakon sakupljene podrške 42 organizacije civilnog društva obratili smo se Odboru za rodnu ravnopravnost Skupštine Srbije. Iz prethodnog iskustva znali smo da zahtev Odboru mora podneti jedna organizacija, jer smo u ranijim prepiskama imali problema kada se nije znalo ko konkretno podnosi amandman. Stoga smo se obratili odboru noseći pismo na pisarnicu. Na žalost sledećeg dana kada smo pozvali sekretarku odbora, ona nam je rekla da ništa nije dobila. Hm, poslali smo zatim mail, a ona je u međuvremenu kontaktirala predsednicu koja je pismo dobila, pročitala ga i poručila da odbor nije nadležan. OK, rekli smo ako nije taj, onda je sigurno onaj za EU integracije. Kad ne lezi vraže i  predsednik ovog odbora Laslo Varga reče da ni taj nije nadležan. Sigurno se pitate zašto smo išli na odbore? Zato što nismo želeli da se inicijativa „stvarnih 30%“ politizuje i da je neko doživi kao inicijativu bilo koje stranke. Nakon odgovora šaljemo prvo oštro saopštenje koje daje efekat. Ako ni jedan od ova dva odbora nije nadležan pitali smo javnost koji jeste, pa smo poslali pismo na adrese svih 30 odbora.  Jedini je Odbor za bezbednost pismeno odgovorio. Ostali nas ni odgovora nisu udostojili. Priča o amandmanu se širila tako da su se poslanice LSV zainteresovale i ponudile da podnesu amandman. Tako je Aleksandra Nana Jerkov podnela amandman.

Mediji

Sve vreme smo gledali da privučemo pažnju medija ne bi li se napravio dodatni pritisak. Saopštenjem o tome da su dva odbora odbila da se izjašnjavaju o amandmanu pravdajući se da nisu nadležni postigli smo da su se mediji zainteresovali. To saopštenje je bilo objavljeno u većini medija. Dalji rad sa medijima je trebalo da bude u smeru što kvalitetnijeg izveštavanja. Neki naslovi u novinama nisu nam išli u korist ali šta je tu je, držali smo se onoga da je i negativan publicitet, publicitet. Nije bilo dana da se u nekim novinama o ovome ne piše tako da je bilo prostora da se iskoristi i potencijal društvenih mreža i da se ti članci dalje prenose i da budu povod za razvijanje konverzacije.

Lobiranje

Svakim danom uspevali smo da obezbedimo sve veći  broj organizacija, institucija, političarki i političara, koji su, koristeći svoje kanale radili na ubeđivanju poslanika i poslanica, predstavnika stranaka da se amandman usvoji. Korišćene su suptilne tehnike i svi aktuelni događaji. U ime 44 organizacije, 4 državne institucije i 2500 pojedinki i pojedinaca poslato je pismo svakom od poslanika  na lično ime. Nastupilo je međustranačko međusobno povezivanje, pre svega žena. Mnogi su obećavali glasnogovornicima da će amandman biti usvojen. Na sreću tako se i desilo. Amandman je usvojen uz aplauz i ovacije.

5 lekcija koje smo naučili
• Mora se više i direktnije raditi sa strankama
• Mora se biti brži i izgraditi snažnija i efikasnija partnerstva
• Mora se tražiti podrška i van zemlje
• Moraju se otvoriti kanali komnikacije svih Odbora sa zainteresovanim građanima
• Odbori unutar sebe moraju unaprediti unutrašnje informisanje

Sve u svemu jedno lepo  i zanimljivo iskustvo koje je u današnjoj Srbiji pokazalo da se stvari mogu uraditi ako se hoće i zna kako. Potvrdilo se pravilo da se nikad ne lobira se za nekog, već za nešto. Najvažnije je da je celokupna inicijativa bila na volonterskoj bazi i da će rezultat biti za skoro 50% povećan broj žena u odnosu na sadašnju situaciju. Sa današnjih oko 50 žena u Skupštini doći ćemo na 75 – 83. Poslanicama kasnije ostaje da se odupru stranačkim pritiscima da podnose ostavke i da time zadrže veliki procenat žena u parlamentu.