Sedam puta padnem i osmi put ustanem

Ovaj post sam počeo da pišem u avgustu tačnije 21. avgusta zgrožen intervjuom koji je za PRESS dao D. Marković – Palma. Nisam bio zadovoljan kako izgleda pa ga nisam ni objavio. Možda je danas pravi dan da on dopunjen ugleda svetlost dana jer oslikava moje današnje raspoloženje i tugu zbog stanja društva u kome živim. Sa jedne strane osećam odgovornost kao neko ko je društveno aktivan, a sa druge nemoć da kao pojedinac stvari menjam. I danas  se jako dobro prisećam svog besa od pre dve godine kada je Parada 24h pred održavanje na sličan način bila otkazana/ zabranjena.

http://1.bp.blogspot.com/-B0zNoJNOBt0/Tg35-R9YWBI/AAAAAAAAAkU/vqm5G7iyF7U/s1600/IMG_2073.jpg

21.8.2011

Čitam danas intervju Dragana Markovića Palme u dnevnom listu PRESS. Iskreno jako me je rastužio i podstakao na razmišljanje.  Ovih dana ponovo slušamo razne priče i izgovore oko organizacije Parade ponosa. Počelo je sa Dačićem, nastavljeno sa Palmom, pa Đilasom … Organizacioni odbor očigledno dosta kasni sa pripremama tako da se tema u javnosti aktuelizuje tek u poslednjih dve – tri nedelje. Kao neko ko je bio jako besan na otkazivanje Parade 2009 i sam učestvujući u paradi 2010 mislio sam da je na ovu temu, što se tiče mišljenja i stavobva državnih zvaničnika, stavljena tačka prošle godine. Parada je nešto što bi trebalo da je postalo NORMALNO. Očigledno sam se prevario.

Razmišljam koja je veza mene i Palme…gde mi imamo dodirnih tačaka, otkud mi u zajedničkoj priči, šta je to što nas povezuje.  tu dolazimo do poente.  To je bio onaj trenutak kada veštine u politici stupaju na snagu, kada ona postaje “umetnost mogućeg”. Zarad viših interesa napravljena je koalicija kakva je napravljena. Da kažem da sam bio srećan, nisam, ali sam bio svestan da drugačije  nije moglo, jer nismo imali dovoljno glasova. Nisam vidovit ali sam 100% siguran da stvari ne bi bile ovakve kakve su danas da je kojim slučajem napravljena drugačija koalicija. Pitanje je u kojoj situaciji bi bila ova zemlja. SRS bi ostao monolitan, DSS bi vedrio i oblačio… ne kažem da smo se mi najbolje snašli u krizi ali sam gotovo siguran da bi i društvena i ekonomska situacija bila mnogo gora. O Paradi i antidiskriminacionom Zakonu bi mogli samo da sanjamo.  Znam  da bi nam tada  bilo lakše jer bi smo imali jasnu podelu na naše i njihove. Sada je to teško jer se većina stvari gura pod tepih zarad mira u koaliciji. Ono što boli je da se odustaje od vrednosti, a vrednosti su ono što nas okuplja u jednoj političkoj stranci.

2.10.2011

Parada je prekjuče zabranjena, kao i svi drugi skupovi u gradu. Loše se osećam jer je država još jednom poklekla pred huliganima. Da se razumemo ja razumem državu i bezbedonosni rizik, jer niko ne bi voleo da učestvuje u nečemu što će za posledicu imati gubljenje ljudskih života. Ali ne razumem pasivnost, nerazumevanje značaja, ignorisanje, podmetanja koja su vladala … tokom pripreme parade. Ne razumem da Vlada u četvrtak nema o tome ništa da kaže a savet za nacionalnu bezbednost u petak ima. Rekao sam i nekima od organizatora da su kasno krenuli, da je moralo ranije, da nisu tražili širu podršku i na kraju da to nije samo pitanje LGBT aktivista nego i svih nas. I sam sam o tome govorio na sednici GO DS i tražio da se odredi grupa koja će u ime stranke raditi sa organizatorima. Rezultat toga je, po meni, sastanak resornog ministra i organizatora. Opet smo dozvolili da se stvori jeziva atmosfera u medijima i društvu ništa ne radeći njenom zaustavljanju.

Ono što me najviše boli, a o čemu je Goran Svilanović prošle godine govorio na 10 godina od 5. oktobra, je manjak svesti o tome da se sve reforme i promene u našem društvu upravo prelamaju kroz Paradu. On je tada sa nama podelio svoje priznanje o tome kako ni ljudi, pa ni on lično, u tadašnjoj Vladi Z. Điniđića, nisu razumeli niti ozbiljno prihvatili organizaciju Parade 2002 godine i nasilja koje je ona prouzrokovala. Ti koji danas prete nama, koji bi mirno prošetali gradom, su upravo oni koji će nas, članove proevropskih stranaka, čim se za to ukaže prilika napadati, mlatiti, vređati, možda ubijati … primenjujući najbrutalnije metode i vukući nas u još dublji mrak, nasilno rušeći  vlast i gurajući ovu zemlju u joše težu situaciju.

Ružan je osećaj da kao levičar ne možeš svoju stranku da nateraš da to razume. Ovde nije pitanje naših prijatelja drugačijeg seksualnog opredeljenja već pitanje svih nas, našeg rada na menjanju društva, i svega drugog dobrog što je urađeno. Ako su homofobija i mizoginija toliko jake kako ćemo do normalnog društva? Kako da stvorim društvo u kom će se moja Milica i Tamara dobro osećati. Napravljeno je od strane države puno propusta, pre svega u procesuiranju uhapšenih od prošle godine. Mediji su zakazali koristeći Paradu za podizanje tiraža, a ne za informisanje. Organizatori su po meni kasno krenuli sa celokupnom organizacijom. Kao civilni sektor malo smo toga radili od održavanja prošlogodišnje Parade do danas na smanjenju homofobije u društvu i promocije ljudskih prava.

Šta dalje?

Ostaje gorak ukus u ustima i osećaj ličnog poraza ali i nauk da se svaka sloboda osvaja i da ćemo morati još dugo da radimo na društvenom dijalogu i da se borimo sa predrasudama, homofobijom i nasiljem kao načinom za rešavanje problema u društvu.
Organizacija sledeće Parade 2012 mora da krene od ponedeljka.  To mora biti širi pokret od same LGBT zajednice. Ne zaboravite da će sledeće godine organizacija biti još teža zbog rezulatat izbora i neke druge koalicije koju ova tema neće zanimati.