«Žensko pitanje i socijalna kohezija – kako do minimuma od 30% žena u budućoj Vladi Srbije?»

Preneto iz dnevnog lista DANAS  Hvala im na prostoru koji su mi ustupili.

Već više nedelja svaki dan slušamo da će nova Vlada Srbije biti formirana “za 5 dana”, “do ponedeljka”, “za 7-10 dana”… Vidimo da mnogi nemaju nikakvu dilemu da će Vlada biti proevropska ko god da je formira. Ja iskreno ne delim to mišljenje. Otac sam dve ćerke i želim da Srbija izgleda drugačije kad one dođu u priliku da samostalno vode svoje živote. Da bi buduća Vlada bila proevropska, rekao bih da jedno od ključnih merila mora da bude vrednost društvene ravnopravnosti, a samim tim i rodne ravnopravnosti. Žensko pitanje, uticaj rodne ravnopravnosti na društveni i ekonomski napredak, definisanje specifičnosti ženskog pogleda na svet, sve su to aktuelne teme koje se bez aktivne uloge žena ne mogu rešavati. Zato se priključujem pozivu u kom se od političkih stranaka koje pregovaraju o sastavu nove Vlade Republike Srbije traži da u budućoj Vladi Srbije minimum 30% ministarskih resora zauzmu predstavnice politički manje zastupljenog pola.

Politički gledano, napredak položaja žena u Srbiji je veliki. Prethodna Vlada je napravila ozbiljne pomake u uspostavljanju mehanizama za rodnu ravnopravnost, donela Zakone iz oblasti ženskih prava, podstakla mere za ekonomsku samostalnost žena, uvela institut Poverence za zaštitu ravnopravnosti, promenila Zakon o izboru narodnih poslanika (tako da danas u Skupštini imamo 82 poslanice), itd. Sve što je do sada urađeno menja naše društvo na bolje, ali rezultate te promene još uvek ne možemo u potpunosti da sagledamo.

Pojam emancipacije nerazdvojno je povezan sa demokratskim procesima. U društvima  kao naše, koja se nalaze u procesu tranzicije, menja se i položaj žena. Iz jednog socijalističkog sistema u kome su ženska prava bila deo ideološkog uređenja države i društva i, svi ćemo se složiti, više deklarativne, nego suštinske prirode, društva u tranziciji obavezno upadaju u jedan vrednosni vakum iz koga je izuzetno teško iskristalisati nove zahteve u oblasti ženskih prava.

U opštoj atmosferi globalne ekonomske krize, osiromašenjem širokih slojeva stanovništva i nekontrolisanim povećanjem socijalnih razlika, pitanje rodne ravnopravnosti često deluje kao jedan od društvenih problema koji nije prioritetan i za koji se uvek ima vremena. Svođenje generalnog zalaganja za veće prisustvo žena na mestima odlučivanja često se u javnosti svodi na isticanje loših pojedinačnih primera.  Zato mislim da je upravo problem (ne)ravnopravnosti direktno povezan sa okupljanjem svih građanki i građana jednog društva oko pravca i brzine reformi.

Mi menjamo naše patrijahalno društvo otvarajući novi prostor ženama da iskažu svoj značajan intelektualni i menadžerski ljudski potencijal kojem se mora pružiti veća prilika za aktivno učešće u reformama. Primećujem da se i u drugim državama Evrope i sveta dešavaju značajne promene jer se sve veći broj žena uključuje u rad njihovih Vlada. Tradicionalna Francuska po prvi put ima Vladu sa gotovo izjednačenim brojem žena i muškaraca. Upravo žene donose novu energiju i snagu Vladama zemalja koje su, kao i naša, u krizi, čime se ukazuje na to da je veći broj žena u Vladi snaga koja ne sme biti zanemarena.