Entuzijazam

Bliži se 12. mart i deset godina od ubistva Zorana Đinđića. Ovo je moj skromni doprinos takmičenju “Besede u Zoranovu čast” jer da sam u prilici da u takmičenju učestvujem moja bi se beseda zvala “Entuzijazam”. Bio je najveći car. Slava mu!

Pre dve godine negde u ovo vreme umrla je moja baka Bule. Inače ona se zvala se Bosiljka ali smo je mi unuci zvali jednostavno Bule. Bila je veoma hrabra žena koja se, uz sve nedaće koje je nosio njen život, borila i izborila za sebe i svoje dve ćerke. Kada je umrla na njenom ispraćaju su se okupili njeni đaci iz Prve ekonomske škole u Beogradu gde je ona nekada predavala. Sa suzama u očima su govorili, ne o tome šta im je predavala i čemu ih je podučavala, već  o njenoj posvećenosti, entuzijazmu i životnim stvarima kojima ih je učila. Bila su to teška vremena, a ona je uvek uspevala da organizuje zajedničke  ekskurzije, letovanja i zimovanja. Koliko nas je naučilo da pliva ili prvi put proba skije na takvim izletima, govorili su. Danas su naravno druga vremena koja ne možemo porediti sa poratnim periodom kada je bilo normalno i očekivano povući, pokrenuti, preuzeti, uraditi.. mnoge stvari dobrovoljno.

Pre neku nedelju organizovali smo ispred Železničke stanice u Beogradu globalni događaj jedna milijarda ustaje koji jeu svojoj suštini bio potpuno volonterski. S obzirom na sporost birokratije, kasnile su dozvole od strane Železnica Srbije. Sa ne preteranim očekivanjima nenajavljen odoh kod Šefa stanice da dogovorim detalje i ispitam kakva je situacija. Primio me je na moje iznenađenje vrlo ljubazno i rekao da nema nikakvih problema ponudivši  i svu svoju pomoć. Odmah je prionuo na pozivanje ljudi koji bi nam pomogli u našim namerama i pomogli tehničko izvođenje. Izlazeći iz njegove kancelarije pomislih kako ipak stvari u Srbiji mogu biti bolje ako se potrudimo.

Kažu da je entuzijazam pojam antičke filozofije koji označava stanje čoveka punog boga. Ne razumem se mnogo u religiju tako da ja entuzijazam doživljam kao stanje duha, kada stvari u životu obavljamo sa oduševljenjem. Ključ entuzijazma počiva na zdravom optimizmu i pozitivno gledanje na svoj posao, zanimanje, prirodu, ljude i život uopšte.

Za mene je Zoran uvek bio entuzijasta. Videlo se da mu ništa nije teško da uradi. Išao je u susret problemima sa, nekada i dečijom radošću. U to vreme je Srbija bila vedra i optimistična. Bilo je teško ali nas je njegov entuzijazam pokretao. Znali smo da je za ostvarnje njegove vizije potrebno mnogo entuzijazma.  Entuzijazam je za mene bio onaj njegov sjaj u očima, žar za pobedama, čvrst stisak ruke i poverenja, talas volje i energije koji  sve nas nosio. Uvek se sećam one njegove čuvene posete Jagodini i Fabrici kablova kada je rekao “razumem da imate problema sa tehnologijom, sa sirovinom, ali ne razumem u čemu je problem da ovaj sat radi?”. U Srbiji odavno kod mnogih vlada stav “niko ne može tako malo da me plati koliko malo ja mogu da radim”. Ne bismo da radimo ali zato lako kukamo.

Često razmišljam o tome kako Srbija da bude bolja? Kako druge zemlje mogu a mi ne možemo? Šta je problem da nastavnici ulože malo više entuzijazma u svoj rad sa decom, vapitači u vrtićima, doktori u bolnicama, činovnici u ustanovama, radnici… Nije plata cilj našeg posla, plata je samo nadoknada da bismo mogli da preživimo. Ako poslove radimo samo za platu od toga nema ništa. Bez entuzijazma znajte nema napretka. Zato osmeh na lice, zasucimo rukave unesimo entuzijazam u sve što radimo i Srbija će biti bolja. Verujte mi!