Žensko pitanje i socijalna kohezija – kako do 50% žena u nekoj budućoj Vladi Srbije?

Pre desetak dana konačno je završena dugoočekivana rekonstrukcija Vlade. Sada kada se osvrnemo u nazad vidimo da je to jedna potpuno nova Vlada sa, na moju veliku žalost, 60 odsto žena manje nego pre rekonstrukcije. Procenat učešća žena je sa 26% smanjen na svega 9%. Kroz mnogobrojne napise u medijima vidim da mnogi nemaju nikakvu dilemu da je to proevropska Vlada. Ja iskreno samo delimično delim to mišljenje. Kao otac dve ćerke i želim da Srbija izgleda drugačije kad one dođu u priliku da samostalno vode svoj život. Na žalost u potezima političarki i političara iz vladajućih stranaka ne vidim da težimo istom cilju.

Da bi jedna Vlada bila proevropska jedno od ključnih merila mora da bude vrednost društvene ravnopravnosti, a samim tim i rodne ravnopravnosti. Žensko pitanje, uticaj rodne ravnopravnosti na društveni i ekonomski napredak, definisanje specifičnosti ženskog pogleda na svet, sve su to aktuelne teme koje se bez aktivne uloge žena ne mogu rešavati. Ako odbacimo stereotipni izgovor da žene neće da se bave politikom i da je izbegavaju jer su u tome manje uspešne od muškaraca ili zato što je politika u Srbiji prljav posao… ne postoje konkretni razlozi zbog kojih ima malo ministarki u rekonstruisanoj Vladi.

Kao zemlja koja bi uskoro trebala da započne pregovore o članstvu u Evropskoj uniji moramo se podsetiti što to u praksi znači. Kada se pitamo ko može biti član EU? Odgovor je vrlo jednostavan i nalazimo ga u članu 2. Ugovora o Evropskoj uniji (Lisabonski ugovor) koji kaže: „Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući i prava pripadnika manjina. Ove vrednosti su zajedničke državama članicama u društvu u kome preovladavaju pluralizam, nediskriminacija, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost između žena i muškaraca“.

U današnjem svetu političari i političarke se ne mogu sakriti. Više nema samo deklarativnih zalaganja u politici, jer se sve jasno vidi kroz dela i rezultate. Internet je mnogo doprineo tome da se ponašanje i dela usklade sa izgovorenim rečima i obećanjima.  Rešavanjem pitanja većeg učešća žena na mestima odlučivanja pokreće se i velika većina drugih pitanja diskriminacije manjina u našem društvu. Nas čekaju ozbiljne promene u ovoj oblasti, jer se pregovori otvaraju poglavljivama 23. i 24. koji se upravo tiču osnovnih prava, slobode i bezbednosti. Veća zastupljenost žena samo je prvi korak.

Pojam emancipacije nerazdvojno je povezan sa demokratskim procesima. U društvima, kao što je naše, koja se nalaze u procesu beskrajne tranzicije, menja se položaj žena. Iz jednog socijalističkog sistema u kome su ženska prava bila deo ideološkog uredjenja države i društva, svi ćemo se složiti, više deklarativne, nego suštinske prirode, društva u tranziciji obavezno upadaju u jedan vrednosni vakum iz koga je izuzetno teško iskristalisati nove zahteve u oblasti ženskih prava.

U opštoj atmosferi globalne ekonomske krize, osiromašenjem širokih slojeva stanovništva i nekontrolisanim povećanjem socijalnih razlika, pitanje rodne ravnopravnosti često deluje kao jedan od društvenih problema koji nije prioritetan i za koji se uvek ima vremena. To se i na primeru rekonstrukcije Vlade jasno videlo. Svođenje generalnog zalaganja za veće prisustvo žena na mestima odlučivanja, često se u javnosti svodi na isticanje loših pojedinačnih primera.  Tako su na moje tvitove o broju žena u Vladi neki ljudi odgovarali “Šta hoćeš, još deset Slavica?” Često zaboravimo da je ravnopravnost jedna od temeljnih vrednosti svakog društva, a rodna ravnopravnost je upravo ta prva stepenica na kojoj vidimo da li jedno društvo ima nameru da podjednako uvažava sve svoje građane i građanke. Zato mislim da je upravo problem  (ne) ravnopravnosti temeljno povezan sa okupljanjem svih građanki i građana jednog društva oko pravca i brzine reformi. Socijalna kohezija jednog društva je oslonjena na pokretačku snagu žena.

Politički gledano napredak položaja žena u Srbiji je veliki. Prethodne Vlade su napravile ozbiljne pomake u uspostavljanju mehanizama za rodnu ravnopravnost,  usvojeni su Zakoni iz oblasti ženskih prava, podstaknute su mere za ekonomsku samostalnost žena, uveden institut Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, promenjen Zakon o izboru narodnih poslanika tako da danas u Skupštini imamo 81 poslanicu udruženih u Žensku parlamentarnu mrežu… Sve to što je do sada urađeno menja naše društvo na bolje ali rezultate te promene još uvek ne možemo u potpunosti da sagledamo jer su otpori veliki. Nekako svaki put ne prospustimo priliku da propustimo priliku. Tako je bilo i ovoga puta.

Mi menjamo naše patrijahalno društvo otvarajući novi prostor ženama da iskažu svoj značajan intelektualni i menadžerski ljudski potencijal kojem se mora pružiti veća prilika za aktivno učešće u reformama. U Srbiji su na žalost moć i uticaj još uvek pojmovi u muškom rodu. Primećujem da se u drugim državama Evrope i sveta dešavaju značajne promene, jer se sve veći broj žena uključuje u rad njihovih Vlada. Tamo su ljudi prepoznali da upravo žene donose novu energiju i snagu Vladama zemalja, koje su kao i naša u krizi, i time pokazuju da je veći broj žena u Vladi snaga koja ne sme biti zanemarena. Otuda je potrebno da se svaki važan politički trenutak iskoristi za uvođenje (ili poštovanje) evropskih vrednosti i standarda.  Ne smemo odlagati rešenja koja su dobra za sve, rešenja koja predstavljaju mali napor za nas, a čine veliki korak napred za društvo u celini.

Pred nama je održavanje još jedne Parade ponosa. Nadam se da tu priliku da pokažemo evropsko lice nećemo propustiti.

 Novi magazin, 19.9.2013