“iza kulisa” – Ivana Anojčić

Da li u srpskoj politici ima kvalitetnih kadrova? I da li izbor nestranačkih ličnosti za važne funkcije znači da ih stranke nisu „proizvele”, odnosno da ih nisu privukle u svoje redove?

Partije su u obavezi, prema Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti, da izdvajaju pet odsto od prihoda za stručno usavršavanje. One to i rade: SNS je prethodne godine izdvojio 27,3, DS 45,9, SPS 0,3, LDP 5,5, G17 plus 1,2 i DSS 3,5 miliona dinara. Neko će možda reći, a naročito oni koji gledaju prenose iz parlamenta, da su to bačene pare, ili da su tu sakriveni neki drugi rashodi.

Ali, i politika se uči, i to traje. Još 1996. godine DS je u okviru Fonda „Ljuba Davidović” pokrenuo letnji kamp u kome su predavali Boris Tadić, Neda Arnerić i mnogi drugi. Za dve godine osnovan je Centar modernih veština, namenjen mladima da bi učili političke veštine, marketing, javni nastup, umeće konstruktivnog dijaloga. Druga škola, Beogradski fond za političku izuzetnost, s drugačijim konceptom, radi s mladima koji su već aktivni u politici. Tu su se školovali Zoran Alimpić, Marko Đurišić, Miloljub Albijanić, Miloš Aligrudić, Oliver Dulić…

Naši sagovornici kažu da političar mora da savlada razne veštine, mora da ulaže u sebe tako što će učiti, ali loše ocenjuju našu političku scenu.

Miloš Đajić, predsednik IO Centra modernih veština, kaže da su u ovu školu išli članovi DS-a, SPS-a, SDPS-a, zelenih… „Bavljenje politikom je način na koji ljudi grade odnose s drugima. Zato je važno da razumeju kontekst političkih procesa. Za političara je važan kvalitet ličnosti i obrazovanje. Potrebno je savladavanje različitih veština, što je pretpostavka da ćete bolje „plivati”. Važno je kako se spremaju kadrovi, jer se tako nekome pruža prilika da se pokaže, ali treba ići postupno, od malog ka većem, što se kod nas ne događa zbog turbulencija.”

Đajić kaže da u inostranstvu postoje kadrovske kompanije i da se u Holandiji moraju proći četiri stepenice za poslanika, a da kod nas to zavisi od lidera stranke ili užeg rukovodstva. „Sada ima dosta dobrih političara i u SNS-u i u drugim partijama. Ali, nema razrađene stranačke politike, već je ona personalna, pa se, na primer, ne vidi koliki je naprednjački uticaj na donete mere.”

Vladimir Vuletić, sociolog, smatra da pre nego što pođu u političku školu, političari već treba da imaju nekakvu završenu školu. „U najmanju ruku to bi trebalo da bude fakultet, jer to znači da su ulagali u sebe. Ali, to ne mora biti presudno. U istraživanjima se vidi da su naši političari obrazovani kao i u okruženju. Ali, potrebne su i političke škole i dobro je da ih prođu, i nauče kulturu dijaloga i ostalo. Neki od poslanika brzo se penju u stranačkoj hijerarhiji i nemaju vremena sve da nauče. Mnogi se u parlamentu konfrontiraju i služe se zamenom teza, što je interesantnije za tabloide. Međutim, za pregovore sa EU biće potrebna posebna znanja kako bi se posao obavio kvalitetno. Političari se ipak najviše bave napredovanjem u stranačkoj hijerarhiji. Lokalnim političarima više nedostaje kvalitetniji kadar. Nedostaje nam i solidna administracija a pomoćnici ministara trebalo bi da budu profesionalci.”

Branko Radun, politički analitičar, ocenjuje da su naši političari, pre svega, slika društva. „Naša politička elita je poluobrazovana, bez obzira na formalno obrazovanje, bez iskustva i morala. Prvi posao ne može biti poslaničko ili ministarsko mesto, već pre toga morate imati neki posao u kome ste se dokazali. Kod nas je malo ljudi u politici koji su došli iz neke praktične sfere. Daleko od toga da tu imamo najbolje ljude i zato su naši političari najgora reklama za demokratiju. Ne savetuju se sa naukom, po neobrazovanju i korupciji su najgora politička elita u regionu.”

Radun kaže da ima malo obuke za političare, i da su politički obojene. „Političari ne poznaju našu privredu ni zemlju i da nema izbora, ne bi uopšte išli u neka sela, jer idu u Brisel i Vašington. Čak i ako imamo neko stručno telo, njih niko ne sluša. Parlament je pijačarska priča bez odgovornosti, a stranke zanimaju samo rejtinzi i zato su ljudi koji se bave javnim mnjenjem jedini stručnjaci koje političari koriste i slušaju. Može se reći, uz čast izuzecima, da vlada potpuni diletantizam, minimum morala i karaktera, i umesto da se slušaju stručnjaci, mera srpske političke intelektualnosti su ’Tviter’ i tabloidi. Ipak parlament je za nijansu bolji od ’Farme’. Ali, mora se reći da je kod nas pao nivo obrazovanja i kulture i da je čitavo društvo posrnulo, pa su bezobrazluk i nevaspitanje ’in’, ali baš bi političari mogli da budu nosioci boljitka.”