Femicid se nastavlja

Evo prošlo je dva dana od ponovnog masovnog ubistva u Srbiji. Mnogi od nas i dalje ne mogu da se oporave od šoka da je sistem ponovo zakazao, a i svi mi zajedno sa njim. U prvih 6 meseci 2016 godine, godine borbe protiv nasilja nad ženama, ubijeno je 15 žena. Šta bi bilo tek da nije godina borbe protiv nasilja.

Ako se posmatra serija masovnih ubistava poslednjih godina, ona pokazuje vrlo zabrinjavajući trend. Od zločina u Jabukovcu, Velikoj Ivanči, Kanjiži, pa sve sve do Žitišta trend pokazuje da je sve je manje reč o duševno poremećenim počiniocima, a sve više o izvršiocima koji nemaju registrovanu psihijatrijsku dijagnozu.

Osećam se posebno loše, jer je Opština Žitište bila dobar primer rada na polju rodne ravnopravnosti gde su mnoge stvari pomerili, a ipak im se desio zločin. Očigledno je da sve što je urađeno nije bilo dovoljno.

Mizoginija

Nakon zločina u Žitištu i još jednog brutalnog ubistva druge žene na drugom kraju Srbije (Knjaževac) podigle su se strasti. Kroz komentare u medijima i na portalima mizoginija (mržnja prema ženama) je dominirala. To me posebno zabrinjava, jer se pokazalo da mnogi imaju blagonaklon stav prema ubici, a mnogo gori prema ubijenoj. U ovakvim situacijama, kada se emocije podignu, vidimo koliko smo mi u stvari jedno nasilno patrijahalno društvo.

Tabloidi nisu odoleli i jučerašnje naslovne su bile skandalozne. “Novinski” tekstovi su bili puni medijskog izveštavanja koje podstiče predrasude i stereotipe o ženama i proizvodi nevrovatno štetne i teške posledice u našem društvu.  Naravno (dez)Informer je prednjačio pa je i Poverenica za zaštitu ravnopravnosti morala da reaguje. Teza da nije žena žrtva porodičnog nasilja ubijena, već da je u pitanju višestruko ubistvo pokazuje koliko mi u stvari ne razumemo porodično nasilje. Sezona “lova” na žene večito je otvorena i “lovostaja” nema.

Sistem

U poslednjih 15 godina mnogo je rađeno na uspostavljanju i izgradnji sistema zaštite žrtava porodičnog nasilja. Uz mnogobrojne opstrukcije stigli smo do solidnog ali očigledno nedovoljnog zakonskog okvira. I pored ratifikacije Istambulske konvencije mnogobrojni Zakoni i mehanizmi, koje ona predviđa, nisu još uvek usvojeni. Prošle godine su odbijeni i amandmani opozicije o oduzimanju oružja nasilnicima kao i i uvođenju hitnih mera zaštite žrtava nasilja iseljenjem nasilnika. Sve to pokazuje koliko nam je svest niska i koliko ljudski život u Srbiji nema vrednost. Da su recimo amandmani usvojeni i da se nešto sistemski preduzelo možda bi danas životi ovih mladih ljudi bili sačuvani.

Razvod braka je očigledno vreme kada službe moraju obratiti više pažnje na razvedene, jer se baš u tom periodu dešavaju tragedije. Mediji umesto da šire patrijahalne modele i mizoginiju, trebalo bi da rade na podizanju svesti o tome da nije sramota potražiti pomoć i prijaviti nasilje. Psihološko osnaživanje žena mora biti dostupnije.

Obrazac nasilja je uvek sličan. Žena skupi hrabrost i ostavi partnera posle ko zna čega šta je do tada preživela. Taman se nekako osmostali i počne kako tako normalno da živi ali onda se opet pojavljuje on koji to ne može da podnese. Ne može da podnese činjenicu da ona više nije njegovo vlasništvo. Kreće maltretiranje koje završava ubistvom i to najčešće iz nelegalnog oružja.

Siguran sam da ni jedan Centar za socijalni rad u Srbiji, nije  od juče preuzeo vanredne mere u kojima će preteresti sve svoje podatke, kartoreke, aktuelne slučajeve i videti šta se njima “u dvorištu” dešava. Oni su ključ, jer ako se pokaže tačno ono što govori otac ubijene očigledna je krivica i Centra koji nije razumeo adekvatna upozorenja.

Patrijahalno društvo

Slika dijaloga mladih ljudi iznad pokazuje koliko je naš obrazovni sisgtem zakazao. Očigledno je da se teme rodne ravnopravnosti, razbijanja predrasuda i modela prema kojima su muškarci “vlasnici” svojih partnerki moraju uvesti još od predškolskog. U današnjem svetu niko ne može drugome da naređuje šta će da radi, obuče, sa kim da se druži ili gde da ide… U patrijahalnom društvu za većinu ona je sama kriva, jer je sama izabrala neku tamo nasilnu “budalu”. Ovde vredi pogledati šta o tome kaže Slavica Đukić Dejanović 

Na žalost rodna ravnopravnost i porodično nasilje su u Srbiji uvek negde pod tačkom “razno”. To znamo svi mi koji se već decenijama cimamo da nešto promenimo u ovoj oblasti. Dokle god to bude tako i dok svi ne shvatimo da pitanje porodičnog nasilja potencijalno ugrožava život svake četvrte (a možda i treće) žene u Srbiji neće nam biti dobro. Ključno pitanje za sve nas je kako izgraditi društvo elementarne međusobne solidarnosti u kojem država sistemski vodi računa o ranjivima i slabima.