Nomen est omen – aktivizam i/ili revolucija

Ovih dana mnogo razmišljam o aktivizmu. Povod za to je članak koji je Aleksej Kišjuhas napisao za praznični broj Danasa. On u tom članku iznosi sledeću tezu “među buntovnim građanima u našim društvima postoji previše aktivizma, a premalo – organizacije.”

Znate svi da se uvek predstavljam za aktivistu, promovišem društveni aktivizam, sa Gocom sam kandidovao #noviaktivizam … tj. pokušavam da živim aktivistički ako se to ikako tako može definisati.

Šta je za mene aktivizam?

Bez da ulazim u to šta kažu definicije o aktivizmu, ja aktivizam doživljavam kao spremnost pojedinca/pojedinke da podigne glas u ime nekog/e obespravljenog/e, problema koji tišti zajednicu, teme koja donosi boljitak, društvene promene ili već pripadnosti globalnom pokretu… još kraće da se pobuni na nepravdu!

Za razliku od Alekseja ja mislim da je kod nas premalo aktivista, jer je veoma mali broj ljudi spreman da se angažuje oko problema sa kojima se društvo suočava. Pojavom društvenih mreža aktivizam dobija novu snagu, pre svega u brzini, ali organizacija protesta postaje mnogo teža, jer mnogi, što dobro primećuje Aleksej, zamenjuju fizičko pojavljivanje na nekom skupu, diskusijom ili kliktanjem na servisima Interneta.

Organizovanje

Ovih dana kada se i organizacija protesta protiv diktature deli,  kada se priprema nastajanje novih pokreta i stranaka, važno je da se podsetimo Zoranovih reči “Zа uspeh svаkog poslа morа dа postoji plаn, dа se tаčno znа štа se hoće, ne dа se eksperimentiše, iаko nаm je to nаcionаlnа osobinа. Trebа mnogo više vremenа dа se utroši nа oštrenje testere, nego drvа seći tupom.”  

Uvek sam bio pristalica sistema i organizovanosti jer bez toga nema uspeha. Zbog toga me je ovaj tekst i podstakao na razmišljanje. Rekoh već da mislim da je kod nas premalo aktivista ali zato imamo veliki broj minijaturnih organizacijica. O tome zašto nema sinergije i udruživanja valjalo bi razmisliti. Možda neki od odgovora leže i u tekstu “protiv aktivizma”. Meni se čini da ključni razlog leži u ličnoj sujeti i slaboj identifikaciji sa organizacijom ili idejama koje propagira. Lepo se u jednom delu Aleksejevog teksta pominje da bismo uspeli potrebna je organizacija, a nje nema bez “pripadnosti nečem većem od samoga sebe i od spomenutog ega”

Ideja

Mislim takođe da razlog slabe identifikacije sa organizacijama/pokretima leži i u manjku velikih ideja kao i nepoverenja u lidere/ke. Marina je o o jednoj od takvih ideja pisala pre neki dan. To je po meni jedan od razloga zašto je reč “aktivizam”, kako se navodi u tekstu, uspela da istisne druge reči koje su se koristile za one pojedinke i pojedince koji bi da menjaju svet.  Svi smo svesni da je današnja civilizaciju u krzi, da je demokratija ugrožena i da odgovor mora biti globalan. E sad jako je teško zamisliti da promena dolazi iz jedne male i siromašne zemlje i ja mislim da to obeshrabruje ljude da sanjaju i bore se. Ali uvek ostaje prostor u lokalnoj zajednici da se naš svakodnevni život unapredi kao i životi naših komšija/nica. Zato zasucite rukave i krenite da okupljate ljude oko vaših ideja.

Zaključak

Tekst me je podstakao na razmišljanje, pre svega o tome kako da ljude podstaknemo na aktivizam, da bismo onda dobili i masovnije i bolje organizacije koje imaju neophodne resurse da bi se izborili sa današnjim urušavanjem demokratije, ljudskih prava i sloboda u Srbiji. Da li ćemo se zvati aktivisti ili borci ili već… manje je važno od toga da se pokrenemo i uključimo u rad organizacija, pomognemo ih i na taj način pokrenemo naše društvo. Poruke koje nam se stalno šalju sedi kod kuće, svi su isti, ništa nije moguće promeniti, sve je izvan tvojih moći, pusti da ide društvo kao ide … su jako opasne i znamo kome odgovaraju. Pred nama je 9. maj Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope pa izaberite temu na koju ćete se aktivirati. 🙂 Nemojte samo da postavite status i mislite da je to dovoljno. Nije!