Konjički sport-preskakanje prepona equestrian

Već tri godine nema nedelje u kojoj bar neki sat nisam proveo sa konjima. Od kada znam za sebe jako volim konje. Kao malog roditelji su me par puta vodili na jahanje na Hipodrom ali to nije bilo dovoljno da se želja rasplamsa da bih se na neki način bavio ovim divnim sportom. Nekako su drugi sportovi bili bliži.

Kako je sve počelo

Princeza T. od malena crta konje i predstavlja ih kao najdivnija bića. Ta ljubav prema ovim životinjama je nekako deo nje, njena osobenost i prepoznatljivost. To je naravno prouzrokovalo da i pokloni koje je godinama dobijala u različitim prilikama budu vezani za ove divne životinje. Tako su se konji uselili u naš život.

U proleće 2014. smo na nagovor roditelja T. drugarice otišli na jednu utakmicu u preskakanju prepona. Moram priznati sve mi je bilo čudno, jer sam iskreno očekivao mnogo više ljudi i nekako dinamičniji sport. Nakon tog iskustva, jednoga dana T. je krenula da me zapitkuje gde se u Beogradu jaše i kako bi ona mogla da počne da jaše.

Keti

Sticajem okolnosti, pre skoro deset godina sam upoznao dragu Keti za koju sam znao da ima svoje konje i da se profesionalno takmiči u preskakanju prepona. Ona je bila prva adresa kojoj sam se obratio. S obzirom na to da nije tih nedelja bila u Beogradu dogovorili smo se da kada se vrati organizujemo da T. vidi kako izgleda trening i provede jedan dan sa konjima.  Negde krajem 2014. smo u jednu prohladnu nedelju otišli do Konjičkog sportskog centra “L’ amour du cheval” gde je Keti držala svog Clear-a. Trening je počinjao u 12h a mi smo otišli ranije da vidimo kako izgleda priprema konja, pa zatim sam trening i na kraju raspremanje, kupanje i hranjenje. Prilikom opuštanja konja posle trninga T. je imala priliku i da sedne na Clear-a. Ideja mi je bila da T. suočim sa tim da jahati konje zahteva mnogo više posla i vremena od onog što vidimo dok je neko na konju i jaše. Znao sam od ranije da je vreme posvećeno jahanju kao i u npr. odnosima javnošću sam vrh ledenog brega koji viri iznad vode, a da je ispod površine krije ogroman posao koji se ne vidi.

Nakon nekoliko takvih susreta sa Keti i Clear-om. T. je rekla “ja hoću da naučim da jašem!”. Opet sam se obratio za pomoć i pitao Keti gde da je upišem i šta je njena preporuka. S obzirom da T. u tom trenutku ima 8 godina predlog je bio da sačeka proleće (2015) i krene u školu jahanja. Katarinin predlog je bila škola jahanja u K.K.  “Aleksa Dundić”. Još neki prijatelji čija su deca jahala su mi preporučili tu školu i tako je sve krenulo.

Svet preskakanja prepona

Odvodeći T. na jahanje predamnom se otvorio jedan potpuno nov svet koji do sada nisam poznavao. Svet ljubitelja konja, ljudi koji se aktivno bore da konjički sport u Srbiji preživi, rekreativaca, tarepeuta… Na početku je T. prošla kroz školu jahanja koja podrazumeva  savladavanje najosnovnijih radnji sa konjem, a zatim nastavila da trenira sve do početka ove sezone kada je počela da takmiči za klub.

Od samog početka sam odlučio da sedim na treninzima, jer me je sve to interesovalo, potajno se nadajući da ću i ja u jednom trenutku krenuti da jašem pa da tehniku jahanja bar u teoriji savladam. Kao radoznao čovek sam uvek voleo da naučim nove stvari. Preskakanje prepona je Olimpijski sport i učešće na igrama predstavlja san svakog mladog jahača. Kod nas je organizovan u okviru Saveza za konjički sport Srbije Olimpijske i FEI disipline. To je jedini sport gde se muškarci i žene, mladi i stari, visoki i niski zajedno takmiče. Tu nema nikakvih kategorija ima samo preskočenih visina. Kod nas se skaču visine do 130 cm a na Grand prix takmičenjima i Olipijskim igrama se takmiče na visinama od 160 cm. Cilj utakmice je da u što kraćem vremenu koje je zadato pređete sve prepone čisto, bez kaznenih poena.

Jahanje

Preponsko jahanje (Equestrian) često kod nas ne vezuje za sport, već nekako za hobi. Kao konjički sport svi uvek vide galopske trke. Često čujem kako mi kažu vidi T. kako je visoka daj je na neki sport… Gledajući iskusne jahače, upravljanje konjem deluje lako i jednostavno. Sedneš na konja i samo treba da zategnes dizgin u smeru kojim želiš da ideš, a ostalo konj sam obavlja. Na žalost kao i kod mnogih komplikovanih poslova oni deluju toliko lako da svako ima osećaj da će to moći iz prve da uradi. Mnogi govore da im jahanje deluje kao relaksacija, sediš na leđima konja i malo se podižeš više da lepše izgledaš nego što to ima smisla.

Jahanje je zapravo težak, nepredvidiv i izazovan sport. To je jedina Olimpijska disciplina u kojoj se takmičarski zadatak izvodi ne uz pomoć, već u partnerstvu sa konjem. Konjički sport razvija kod dece poseban odnos brige za drugoga, jer jedino u idealnom partnerstvu konj i jahač ostavruju preko potrebnu sinergiju koja ih dovodi do rezultata. Takođe od samih početaka jahači se uče da brinu o konjima, da ih hrane, čiste, šetaju, ulepšavaju… Nisam imao pojma da su konji toliko plašljive životinje. Što bi rekao jedan trener: “jedino u konjičkom sportu takmičari mogu da ne treniraju i mesecima se foliraju za loše rezultate vadeći se na konja, njegov strah ili nepredviđene oklonosti”

Takmičenje

Takmičenja u preskakanju prepona nekako podsećaju na teniske turnire. Turniri traju čitavog dana i trebalo bi da predstavljaju mali izlet za čitave porodice ili već ljubitelje konja. Zamišljeno je da se bude napolju u prirodi na svežem vazduhu, da se malo gledaju utakmice, pa malo konji, zatim sleduje osveženje, klopa, razgovori… Tokom trajanja utakmice nije dozvoljeno aplaudiranje, kao u tenisu dok traje poen, već tek na kraju kada takmičar/takmičarka završi parkur. Ta tišina tokom trajanja nastupa je još jedna stvari koja podseća na teniske susrete.

Same pripreme za svaku utakmicu su jako duge. Potrebno je pripremiti i ulepšati konja, upoznati parkur (predviđenu stazu), dogovoriti taktiku, izračunati okvirne brzine… Sve to traje satima pre nego vaš nastup počne. Nastup traje obično minut do dva i u tom kratkom vremenu vaš zajednički rad sa vašim konjem treba da bude potpuno sinhornizovan. Kao što rekoh konji su plašljive životinje tako da se i na najvećim takmičenjima dešava i najvećim majstorima da se konji uzjogune i da čitav napor i pripreme propadnu. Zato kažu treneri najvažnije je proći stazu čisto bez kaznenih poena (zlatna nula).

i za kraj

Jahanje, klub i konji su postali sastavni deo našeg porodičnog života. Sada polako to postaju i takmičenja. Tehnika jahanja mora stalno da se usavršava tako da nema prekidanja trenažnog procesa. Kao i u svakom poslu kontinuitet i insistitranje su najvažniji. Ukoliko želite da se vaše dete pravilno fizički razvija, provodi vreme na svežem vazduhu i razvija empatiju prema drugima, pravac u neki od konjičkih klubova i upišite ga da uči jahanje.