Umrla je železnička stanica

Pre neki dan sam napisao post o mojim sećanjima na beogradsku Železničku stanicu koji se mnogima svideo toliko da su me telefonom zvali da mi to i kažu. Kada je tako, hajde da podelim sećanja na jedan lep i bezbrižan period života u Beogradu u Balkanskoj blizu železničke stanice.

Detinjstvo

Odrastao sam u Balkanskoj ulici, u porodičnoj zgradi i celo moje detinjstvo je vezano za kraj oko autobuske i železničke stanice i prostor od ulica Kneza Miloša, Narodnog fronta (sada Kraljice Natalije), Jug Bogdanove, Karađorđeva i Nemanjine. Išao sam u “Isidoru” (O.Š. Isidora Sekulić) iz čijeg se dvorišta dosta lako, kroz rasturenu žicu, dolazilo do Karađorđeve ulice koja je uvek bila koloritna i za nas sve vrlo životna, a odatle i na železničku. Ceo taj kraj, sada planetarno poznat kao Sava mala, je inače i 80 – tih bio siromašan i ali nekako drag kraj.

Na raspustima i putovanjima kada bi me pitali gde živim lako mi je bilo da kažem  “u Balkanskoj” i da to sagovornici lako sebi predstave bez obzira da li su bili ili ne u Beogradu. Ako “Balkanska” ne bi prošla kao orijentir, drugi toponim mi je bio Železnička stanica. Ne znam evo i sada razmišljam, zašto se nisam se identifikovao sa autobuskom stanicom koja je odmah tu pored i bila je tada nova, lepa, crvena…, već baš sa železničkom. Verovatno jer sam i onda kao i sada, mnogo više voleo putovanja vozom nego autobusom.

Dolasci i odlasci

Balkanska ulica se spušta od Terazija do Nemanjine i ja sam živeo u njenom srednjem delu, kako sam to voleo da kažem, između ulica Gavrila Principa i Narodnog fronta. Taj deo je po meni bio najinteresantniji, jer je bio načičkan malim radnjam, prvo zanatskim, kasnije modnim buticima, a sada ko zna čime sve ne. Voleo sam da kroz prozor gledam ljude koji dolaze i odlaze vukući teškom mukom svoje torbe. Nekada su to radili i nosači na svojim kolicima.

Često su se tu zadesili i kondukteri ili neki drugi zaposleni na železnici iz drugih gradova koji su lutali i kupovali po nešto za svoje najmilije, čekajući da njihov voz krene nazad. U vreme nestašica 80 – tih godina, stali bi u red za prašak, ulje, šećer ili kafu radosni što će poneti “ulov” nazad u svoj grad.

Po pesmama i radosnoj buci polupripitih mladića i po neke uplakane devojke tačno se znalo da je mart ili septembar, period kada su mladići odlazili u vojsku. Kada padne noć u malim grupicama su se spuštali Balkanskom prateći buduće regrute na noćne vozove.

Kada je bila neka važna utakmica tada su navijači iz drugih gradova ili republika dolazili najčešće vozom i onda bi se ka Terazijama upravo peli Balkanskom. Kao danas se sećam navijača Veleža koji su došli na finale Kupa Maršala Tita u fudbalu i fantastične atmosfere koju su pravili.

Moja putovanja

Tokom mog detinjstva voz je bio najčešće prevozno sredstvo koje smo koristili. Sećam se svih tih odlazaka na Žabljak preko Mojkovca ili Belog Polja, u Sutomore ili Ploče. Ovih dana razmišljam o svom prvom samostalnom putovanju vozom. Završio sam prvi razred srednje škole i krenuo ka Istri i letnjem kampu u Grožnjanu na kurs violončela profesora Majkla Fleksmana. Putovao sam do Kopra, preko cele Hrvatske, otkrivajući gradove koje sam do tada znao samo na mapi. Sećam se i prvog odlaska na vikend skijanje na Bijelašnicu kada smo Bane i ja išli za Sarajevo vozom.

Kratko ali zanimljivo iz 1922. godine. pic.twitter.com/S1dXkx7T4R

— ŽivojinŽikaPetrović® (@zivojin) November 13, 2020

U septembru 1989. je moja generacija išla u vojsku, tako da smo se danima skupljali na železničkoj stanici i pratili jedni druge. Devedestih godina je železnička stanica bila mesto gde sam se radovao Beogradu i po malo tugovao odlazeći za Strazbur. I danas sećam tog osećaja kada sa prozora voza koji ulazi u stanicu tražim pogledom po peronu proćelavu glavu moga tate koji me sigurno čeka i onako visok izviruje. Kasnije počevši da radim u Novom Sadu često sam išao vozom na posao. Na žalost i ako volim da putujem vozom poslednjih 10-15 godina nisam imao često takvu priliku.

Stanica

Železnička stanica koja je izgrađena još davne 1884. godine bila je važno gradsko čvorište i prošle nedelje je umrla. Možda je bila mala u odnosu na druge evropske železničke stanice ali bila je meni bila posebno draga i nekako lepa. Njena glavna vrata koja su gledala ka Nemanjinoj su mi bila monumentalna i impozatna. Ceo taj, sada narušeni, pogled iz Nemanjine ka stanici i dalje ka Novom Beogradu je bila lepa slika Beograda koju sam voleo.

Železnička stanica je nama u Centru modenih veština, godinama bila orijentir za mesto odakle kreću autobusi na različite seminare. Dovoljno je bilo reći nalazimo se ispred Plavog voza i svi su znali gde je to. Tu smo organizovali i vrlo zapažen V – day “jedna milijarda ustaje” događaj pre nekoliko godina.

Stanice više nema, vozovi će iz Prokopa biti još manje dostupni i primamljivi za putovanje. Čitav jedan kraj kao i Beograd su ovim trajno osiromašeni. I ako odavno ne stanujem tamo sve ove slike koje sam podelio sa vama ostaju duboko u meni kao male skice koje ću kada god budem mogao prepričavati.