Jedna slika, jedna priča

Pisao sam ovde o jednoj fotografiji koja je nastala slučajno i bila 200K puta pregledana. Evo sada jedne druge priče i druge fotografije.

Prošle godine smo radili kampanju Mladi od akcije. U okviru te kampanje smo obilazili gradove i snimali lokalne kampanje koje su mladi iz Paraćina, Šapca, Kikinde i Beograda pripremili i izvodili. Sećam se kao danas petak 6. decembar, pre podne smo imali prezentaciju filma u UK Parobrod koji je beogradski tim snimio, a zatim smo odmah direktno odatle išli za Kikindu na prezentaciju istraživanja i mini kampanju u Tehničkoj školi. Sve to smo radili sa našim dragim prijateljima iz video produkcije Osmougao.

Sa Dekijem (Dejan Milovanović) se poznajem još iz srednje škole, a sa Ljiljom njegovom suprugom od kada su se njih dvoje oženili. To prijateljstvo traje već više od 30 godina. Deki je kao snimatelj obišao čitavu Srbiju i poznat je po tome da u svakom delu Srbije zna kafane u kojima se dobro jede. Za razliku od mene koji kada god idem negde, gledam da se što pre vratim kući on je potpuno drugačiji tip i njemu je svaki takav odlazak na snimanje po Srbiji mali gastronomski praznik.

I tako smo mi to popodne putovali do Kikinde kum Jovinim džipom koji troši kao da sam rođen u Saudijskoj Arabiji. Putujemo mi tako banatskom ravnicom, a Deki sve vreme kuka kako je gladan i kako ga nigde nećemo voditi na ručak. Tu mu ja obećam da ćemo ići na večeru jer za ručak nemamo vremena. Treba nam vremena da stignemo do Kikinda a izvući se u vreme špica petkom iz Beograda je prava umetnost.

Završimo mi naš posao i krenemo nazad. Ja ga pitam hoćeš da jedemo u Kikindi ili negde drugde. Tu Deki kaže ma prevarićete me ali ajde da krenemo pa ćemo negde stati. Ja predložim da jedemo u Zrenjaninu gde znam nekoliko kafana ali to je nikakvo znanje u odnosu na njegovo gastronomsko poznavanje Srbije. Ali za inat on ne zna ništa specijalno u Zrenjaninu. Sve vreme nam priča o Biblioteci i zašto ne idemo ponovo u Paraćin pa da skrenemo malo sa puta i da idemo kod Milutina u Biblioteku u Kragujevac.

Vozim ja tako i razmišljam gde bi mogli da idemo i gde su me sve prijatelji iz Zrenjanina vodili. Sve u svemu setim se ja da smo jednom prilikom bili sa ekipom iz Stalne konferencije gradova i opština u Banatskoj kući i da mi je ručak veoma prijao. Reko’ Deki to nam je usput vodim te u Bantasku kuću, a u stvari nemam pojma da li ona još uvek postoji. 🙂

Dođemo mi pred kafanu i ja sav srećan, jer postoji i radi. Mislim se u sebi valjda su i dalje na nivou koji mi je ostao u sećanju. Uđemo mi u kafanu, a kafana onako praznjikava i ako je petak veče. Tu je i gazda koji nas odmah zaskoči vidi da nismo iz lokala. S obzirom na enterijer koji je zaista fantastično uređen sa mnogo vojvođanskih detalja i detalja iz istorije Zrenjanina Ljilja i ja se dohvatimo fotkanja.

Kao google lokalni vodič često kačim fotografije mesta na kojima sam bio, tako da i ova fotografija koja je skupila pola miliona pregleda je nastala na brzinu u želji da dočara ambijent Banatske kuće.