Ko će smeti da ih pogleda u oči?
Tekst objavljen u vikend izdanju dnevnog lista Danas u okviru rubrike uz ugla aktivista Ženske platforme za razvoj Srbije
Tokom prošle nedelje, sa nekoliko strana stigao mi je snimak tvita za koji su mnogi poverovali da je napisan rukom ministarke za ljudska i manjinska prava, lično.
Tvit je glasio: „Od sledeće godine gledanje žena u oči biće kažnjivo, doneli smo novi Zakon koji rešava to pitanje.“ Naravno, radilo se o lažnoj izjavi, sa naloga izvesnog Deje, a ne ministarke Gordane Čomić.
Ono što je istina: dobili smo novi i moderniji Zakon o rodnoj ravnopravnosti. To bi, upkos okolnostima, mogla da bude dobra vest za žene u Srbiji. Zakon je ambiciozno postavljen i donosi mnoga nova rešenja koja bi trebalo da utiču na smanjenje diskriminacije i nasilja prema ženama.
Ipak, da li je Srbija spremna za ovakav Zakon o rodnoj ravnopravnosti? Da li u institucijama postoji potrebno znanje, resursi i odlučnost da se implementiraju njegove odredbe?
Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković nedavno je izjavila da „… država nema kapacitete za punu primenu novog zakona“.
Zakon se krčkao više od sedam godina. Još davne 2014. stučnjakinje okupljene u Savetu za rodnu ravnopravnost Zaštitnika građana predstavile su Model zakona o rodnoj ravnopravnosti. Ženska platforma za razvoj Srbije na svojoj trećoj konferenciji, krajem iste godine, visoko je istakla „zahtev za donošenjem novog i boljeg zakona“. Zatim je pod okriljem Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Vlade napisan predlog Zakona o ravnopravnosti muškaraca i žena, koji je (zbog svoje retrogradnosti) posle snažnog pritiska civilnog društva povučen iz skupštinske procedure. Nakon povlačenja ovog predloga usledile su godine unutarstranačke tuče u SNS oko toga koji će ministar/ministarka biti nosilac izrade novog predloga kao i kako će tekst Zakona izgledati. Tek sa aktuelnom Vladom i Narodnom skupštinom formiranom nakon krnjih izbora 2020. dobijamo predlog Zakona koji onda ekspresno prolazi sve instance i usvaja se bez velike rasprave i buke.
Buka je usledila nakon usvajanja i to isprva zbog upotrebe pojma rod u njegovom nazivu i tekstu. Uvođenje pojma rod je u tzv. konzervativnim krugovima proglašeno neustavnim iako je ovaj pojam odavno postao sastavni deo našeg pravnog sistema. Potom su se javili čuvari tradicije i zakukali povodom odredbi o rodno senzitivnom jeziku tvrdeći da se ženski rod u službenu upotrebu uvodi nasilno i pod uticajem zapadnjačke džender ideologije.
Veći deo civilnog sektora ovoga puta odlučio je da ostane izvan procesa. One ženske organizacije koje su uputile primedbe i predloge tokom javne rasprave svedoče da njihova rešenja u oblasti nasilja prema ženama nisu uvažena i nisu postala sastavni deo predloga.
A šta nam Zakon donosi?
Obavezu uravnotežene zastupljenosti muškaraca i žena u različitim sferama života (kvota za manje zastupljeni pol sada je 40 odsto). Strožu kaznenu politiku za kršenje Zakona. Zabranu pravljenja razlike u visini zarada za poslove iste složenosti i odgovornosti (danas je razlika devet odsto u korist muškaraca). Novi zakon prepoznaje neplaćeni kućni rad kao osnovu za ostvarivanje prava na zdravstveno osiguranje. Konačno, donosi obavezu kompanijama da urede sistem prijave seksualnog uznemiravanja.
Zakon je, bez svake sumnje, otvorio prostor za unapređenje ravnopravnosti. Da bi se to dogodilo, neophodna je snažna politička volja i, za početak, posvećenost izgradnji kapaciteta unutar institucija, organizacija, kompanija…
Od toga koliko budemo radili, zavisi da li ćemo žene smeti da pogledamo u oči.
