Ne je uvek ne
Tekst je objavljen u vikend izdanju dnevnog lista DANAS u rubrici iz ugla aktiviste Ženske platforme za razvoj Srbije
Slučaj je bio ovakav: dostavljač je zloupotrebio lične podatke klijentkinje Wolt kojoj je dostavio naručenu hranu i dan kasnije poslao joj privatnu SMS poruku.
Screenshot njegovih poruka je objavljen na društvenim mrežama i to je izazvalo lavinu mizoginih i uvredljivih komentara ali i ozbiljnu raspravu o zloupotrebi podataka o ličnosti.
Šta se može naučiti iz ove priče?
Prvo, ukoliko rukujemo nečijim podacima o ličnosti (adresa, JMBG, telefon, email, nalog na mrežama…) ne smemo ih zloupotrebiti za ostvarenje bilo kakve lične koristi. To je kažnjivo Zakonom a i zabranjeno poslovnim kodeksima kompanija i institucija koje, zbog prirode svog posla, prikupljaju podatke svojih klijenata.
Wolt je kroz svoje saopštenje to potvrdio kao i Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti koji je najavio vanrednu proveru ove Platforme za dostavu.
S obzirom na to da su u međuvremenu počele spekulacije o namernom plasiranju priče o prijavi zloupotrebe podataka i otkazu da bi se uticalo na popularnost i povećenje prodaje kompanije Wolt, očekuje se da Poverenik ispita sve okolnosti slučaja i izvesti javnost o rezultatima nadzora.
Drugo, a tiče se nas muškaraca: potrebno je da učimo i menjamo ponašanje. Da prihvatimo da je svako uznemiravanje nedopustivo i da će svaki od nas biti prijavljen, a učinjeno nedelo istraženo i (možda) sudski gonjeno.
Treća, važno za sve nas: posao institucija je da stvore atmosferu u kojoj će žene slobodno i bez straha od posledica moći da prijave nasilje ili uznemiravanje i znati da će im biti pružena zaštita. Žena nikad nije i ne može biti kriva za doživljeno nasilje, uznemiravanje ili proganjanje. Odgovornost i krivica su uvek na onom ko čini nasilje, uznemirava i progoni.
Iskustvo pokazuje da veliki broj žena ne povlači jasne granice kad se suoči sa uznemiravanjem ili nasiljem. Videlo se to iz komentara u kojima su osuđivale postupak klijentkinje Wolta zbog prijave zloupotrebe njenih ličnih podataka.
S druge strane, mnoge žene su opisivale slična iskustva sa monterima, majstorima, dostavljačima, policajcima, carinicima, agentima turističkih agencijama i osiguranja… Uznemiravanje najčešće nisu prijavljivale već su nalazile svoj način da se sa situacijom u kojoj su se našle izbore. Očigledno, koren problema leže u dubokom uverenju muškraca da je svaka žena dostupna i da nema prepreke da iskoristimo podatke koje je ona, sticajem okolnosti, baš nama morala da ostavi.
To što nam se neka žena svidela nikad ne sme biti razlog za uznemiravanje ili zloupotrebu informacija koje su u našem posedu. NE, mora uvek da znači ne. Ako žena ćuti to takođe znači ne (kao u slučaju sms poruke na koju žena nije odgovorila).
„Ne znam“ je takođe „ne“. Sve dok nema eksplicitnog DA, odgovore treba razumeti kao odbijanje. I poštovati. Iako je komunikacija među ljudima kompleksan i višeslojan fenomen, ovih postulata treba da se držimo. Da prihvatimo odgovornost u komunikaciji sa ženama. Bez zloupotrebe, bez proganjanja, uznemiravanja i pritiska. I bez osude kada odgovor žene koja nam se dopala bude NE.
