Kontinent Korzika

Po prepuruci porodičnog prijatelja, koji nas je još prošle jeseni zaintrigirao, odlučili smo da se ove godine “otisnemo” na more na Korziku. I ako smo prešli preko 4.000 km, od toga skoro 2.000 km na samom ostrvu, nekako imam osećaj da smo samo oko 20% sadržaja videli. Opredilio sam se da utiske sažmem u jedan post nadajući se da ćete imati strpljenja da ga celog pročitate.

svitanje

Ostrvo

Korzika je ostrvo sa kojeg su, dok sam studirao u Francuskoj ’90 tih, stizale grozne vesti o terorističkim akcijama FLNC (Front za nacionalno oslobođenje Korzike) protiv simbola Francuske državnosti na ostrvu.  Stoga se nemojte iznenaditi što ćete Francusku zastavu na Korzici videti veoma retko. Inače ovo je prvi put da smo porodično bili na tako velikom ostrvu (ne računam odlazak na Krit 2005. kada je samo M. bila rođena).

Korzika je četvrto po veliči ostrvo u Sredozemnom moru posle Kipra, Sicijlije i Sardinije. Nalazi se zapadno od Italije (Toskane), iznad Sardinije i izlazi na Tirensko, Ligurijsko i Sredozemno more. Površina ostrva je oko 2/3 površine Crne Gore (8.680 km²) i ima oko 1.000 km obale sa preko 200 različitih plaža. Korzika je većinom planinsko ostrvo sa više od 50 vrhova viših od (2000 m/nv), a najviši vrh je Monte Cinto (2710 m) i zato je zovu planinom Mediterana. Klima je božanstvena, jer su noći zbog planina hladne, a preko dana temperatura je oko 28-30C. Vetar je nezaobilazan, gde god da krenete. Na njoj se nalazi 4 aerodroma i 7 luka u koje stižu trajekti. Korzika je podeljena administrativno na dva dela Gornju i Južnu Korziku i ima nešto više autonomije od ostalih okruga u Francuskoj. Na svakom koraku ćete sresti zastave sa mavarskom glavom. Kažu da je taj amblem usvojen za vreme oslobodilačkih ratova Paskala Paulia i doba nezavisnosti Korzike. Legenda kaže da su Korzikanci Mavarima, kojih su se najviše plašili, odrubljivali glave i nosili u belom čaršavu kroz naselja.  Na Korizici je rođen i Napoleon Bonoparta.

Talas u zoru

Put

Put do Korzike vodi od Beograda do Livorna gde je nabliža brodska linija. Čudno nam je bilo, jer smo po prvi put išli leti u pravcu Slovenije putem kojim obično idemo na skijanje. Od Ljubljane se ide putem ka Trstu pa dalje ka Veneciji i Padovi. Kod Padove se skreće ka Bolonji i dalje nastavlja ka Firenci i Livornu. Već od Zagreba intezitet saobraćaja je bio mnogo veći, a u Sloveniji, a naročito Italiji na ivici gužvi. Već kod Bolonje treba se spremiti na čekanje u koloni na izlazu sa autoputa ka Firenci. Od Bolonje do Firence imate dva paralelna autoputa. Jedan je “Panoramico” preko brda i gde možete uživati u divnom krajoliku, dok je drugi “Direttissima” većinom kroz tunele. Ukoliko želite da ide direktno ka Firenci držite se desne strane puta, jer je razdvajanje dva autoputa jako loše obeleženo. Takođe kod Firence držite se desne strane i pazite da na ulazu u grad skrenete na autoput ka Livornu i Pizi (mi smo promašili) jer je izlaz loše obeležen i dovoljno je da vam neki kamion zakloni tablu da ga promašite.

Bonifaccio

Piza

Kada smo već bili u tom delu Italije bilo nam je normalno da tokom puta vidimo krivi toranj i Pizu (Pisa). Piza je pravi univerzitetski grad sa mnogobrojnim fakultetima i pustim ulicama. Stari deo grada je opasan zidinama sa nekoliko ulaza i izlaza. Grad deluje potpuno levičarski, jer je sav išaran različitim antikapitalističkim grafitima. Ne spada u red ulickanih Italijanskih gradova tako da super uređen kompleks oko krivog tornja i Piazza del Duomo deluje vanvremenski. Obezbeđenje turista je na najvišem nivou, a ulaz u frekventije pešačke ulice je osiguran betonskim preprekama. Turisti su naravno skoncentrisani oko tornja na koji može da se popne ali smo mi kasno stigli. Verujem da je pogled odozgo jako lep. Nakon dva sata u Pizi  otišli smo za Livorno.

Piza

Livorno

Livorno je ogromna luka i zanimljiv grad, jedan od onih gradova u koje turisti samo svraćaju pre i posle putovanja brodom. Interesantno je da je za razliku od drugih gradova u njemu mnogo besplatnih parking mesta. Sam grad je klasičan primorski i orijentisan na luke. U njemu se nalazi i čuvena pomorska akademija. Stara i Nova tvrđava, Via Grande (ulica za kupovinu), Trg Republike su mesta koja možete obići. Sladoled na Trgu Republike je bio fantastičan.

Livorno

Brod

Kao što sam napomenuo do Korzike možete doći sa nekoliko strana iz Italije i Francuske. Mi smo se odlučili za pravac iz Livorna. Karte za brod smo kupili još u aprilu i treba ih uzeti što ranije jer njihove cene kako se pune kapaciteti brodova skaču. Sam brod je ogroman 4-5 paluba za prevoz vozila, dva sprata sa kabinama i još tri sprata sa različitim restoranima i drugim sadržajima. U red za brod treba doći bar 1:30h ranije da biste regulisali sve formalnosti oko ulaska i ušli na sam brod. Na palubama broda postoje ležaljke ali ih nema mnogo, tako da valja požuriti ukoliko želite da uživate u pogledu na Tirensko more. Sama plovidba traje oko 4h. Brod je pet friendly tako da možete povesti svoje ljubimce. Inače cela Korzika je potpuno otvorena za ljubimce.

Smeštaj

S obzirom na to da nismo znali mesta i gradove, Ana je čitajući blogove i informacije do kojih je uspela da dođe odlučila da se smestimo u fin apartmantski kompleks blizu sela Moriani u ataru sela Santa Maria Poggio. Zanimljivo je da su sela na istočnoj strani ostrva u brdima, a ne uz obalu. Zbog toga su sedišta opština u tim starim naseljima u brdu. Naš savet je da ukoliko se odlučite za istočnu stranu ostrva idete još malo južnije i stacionirate se negde u ataru gradića Aleria, jer je odatle lakše kretanje. Poslednjih godina smo se često susretali sa apartmanima u kojima se dodatno plaćaju posteljina i peškiri, tako da smo to sve nosili sa sobom. Na Korzici su gotovo svi apartmani takvi. Od drugih mesta u kojima vredi odsesti mogu predložiti Porticcio kod Ajačija, L’Ile Rousse i Saint Florent na Severu, Lecci na Jugu.

Mariani

Mariani plaža

I ako smo imali plažu ispred apartmana, ona nije bila baš mnogo primamljiva. Najbliže veće selo nam je bilo Moriani sa istoimenom lepom peskovitom plažom. Na istočnoj strani ostrva skoro svakoga dana je duvao vetar sa mora ka kopnu koji je prouzrokovao manje ili veće talase. Na samoj plaži je i centar za vodene sportove tako da tu možete iznajmiti skuter ili učiti da jedrite, surfujete ili već veslate na dasci. Za ručak možete izabrati nekoliko restorana na samoj plaži sa korektnim cenama i ponudom. Sam grad je od onih jedna ulica grad mada odmah tu je i tržni centar sa velikom samoposlugom i drugim lokalima.

Costa Verde

Popodne smo iskoritstili da se popnemo u brda i obiđemo već pomenuta sela odakle se pruža divan pogled na celu Costa Verde.  Kamene kuće sa kamenim krovovima, gnezda lasta i pregršt malih uličica daju posebnu atmosferu ovim selima. Pošli smo od San Maria de Poggio, šetali kroz Cervione i na kraju posle zadržavanja kraj divnog vodopada obišli San Nicolao i fantastičnu crkvu.

Campoloro plaža

Drugoga dana smo krenuli na jug želeći da upoznamo bližu okolinu mesta gde smo odseli. Cilj nam je bio da svaki dan provedemo na nekoj drugoj plaži. Prvo smo otišli u jedriličarsku  marinu Port de Taverna blizu našeg sela, gde osim iznajmljivanja čamaca, jedrilica i nekoliko restorana nema mogućnosti za kupanje. Već posle 500 m nakon luke kreće peskovita lepa plaža ali potpuno pusta. Čini mi se da se na Korzici plaže namerno ne čiste od algi, granja i drugog materijala koji voda izbaci, da bi bar na taj način posetioci imali osećaj direktnog kontakta sa prirodom. Tu smo naleteli i na nasukanu jedrilicu za koju mi ni dan danas nije jasno kako je neko uspeo da je nasuče. Nismo se tu dugo zadržali već smo nastavili dalje i stigli do kampa Le Campoloro i istoimene plaže.

Kamp je divan, u šumi, sa mnoštvom bungalova, mestima za prikolice i šatore, akva parkom, sportskim terenima, igralištem za decu …. Pored kampa tu je i jedan od retkih hotelskih kompleksa na ovom delu obale. Na samoj plaži smo sreli jahačice i konje, što je T. ostavilo bez daha. Kupanje na talasima je bilo nešto što je postala naša svakodnevnica. Sama plaža je odlična, jer se može sedeti u prirodnom hladu, a opet biti blizu mora.  Istoimeni restoran na plaži je za svaku preporuku. Ova plaža nam se svidela tako da je to bila jedina plaža koju smo pretposlednjeg dan ponovili.

Campoloro

Porto Vecchio

Bilo je vreme za prvi duži put. Treci dan smo krenuli na jug i trebalo je da pređemo 140 km do kako kažu “najlepših” plaža na ostrvu, Polombaggia i Santa Gulia i grada Porto Vecchio. I ako je put trebalo da traje 1:45h  ispalo je da smo skoro tri sata putovali zbog silnih stajanja, čepova i vožnje u koloni. Naučili smo lekciju da se na put kreće ranije, najkasnije oko 8h što smo ubuduće i primenjivali. Gužve pogotovo na južnom delu ostrva su ogromne, a i vožnja korzikanaca i turista je kao iz usporenog filma.

Polombaggio

Prvo smo otišli na Polombaggia plažu. Lepa, čista, peščana plaža sa plažnim barom, bez tuša i ležaljkama koje su, i ako prazne, bile za nas nedostupne jer su bile rezervisane. Plaža je odlična za malu decu, jer je dugo plitka. Dosta je dugačka i ima tri puta za prilaz kolima sa magistrale. Uvek se spustite do same plaže i ako deluje da nema mesta za parkiranje, jer su najčešće prazna mesta bila pri samom kraju puta.  Na samoj plaži je bila gužva, a nimalo hlada. Tu smo se prvi put suočili sa algama i morskim travama koje se ne čiste. Posle tri sata u kolima nije nam mnogo prijala. Okupali smo se nekoliko puta i krenuli dalje. Posle ručka na terasi divnog restorana nastavili smo ka Santa Gulia.

Santa Gulia

Santa Gulia je plaža sa water sport kerefekama (skuteri, jedrenje, gliser, čamci, pedaline, daske…) tako da za plivače i nema baš mnogo mesta. Uspeli smo da nađemo mesto ispod prekrasnog bora na ivici plaže i prirodna hladovina nam je baš prijala. Na ovoj plaži se plaća parking od 5€ dok su ležaljke 15 – 20€. Nakon kupanja otišli smo u Porto Vecchio. Mali simpatičan gradić na brdu i velikom lukom u podnožju. Ono što nam je bio utisak tog i svih drugih dana je velika pokretljivost turista na ostrvu i stalna cirkulacija ljudi.

Deblo Paill hot

Aleria

Prateći ritam jedan dan obilazimo plaže u okolini apartmana, drugi dan na drugom kraju ostrva, četvrti dan je bio namenjem za Aleriu. Aleria je mesto na sredini istočne obale odakle se odvaja put za Ajačio. Izabrali smo divnu poludivlju peščanu Paillhot plažu sa plažnim restoranom. Kada kažem poludivlja mislim na to da je plaža sa mnogo grana i stabala koje je obližnja reka donela sa planine i koja su ostala tu. Restoran je za svaku preporuku, jer su sva jela i salate bili izvrsni. Ležaljke su i na ovoj plaži bile preskupe 20€. Prelepa topla voda, tuš na plaži, a naročito krajolik sa vinogradima pri dolasku su učinili da nam dan prođe jako lepo i prijatno. Ovo je prava plaža za cooliranje. U blizini Alerie nalazi se i slano jezero Etang de Diane u kom se gaje školjke i gde ih možete direktno od proizvođača kupiti.

Paskal Pauli Iile Rousse

L’Ile Rousse

Došlo je vreme i da se ide na Zapadnu stranu ostrva. Odabrali smo plažu Lozari za destinaciju. Put kroz severni deo ostrva je lep. Vrlo lepi i slikoviti pejzaži krajolika. Sama plaža kao da je na nekom brdašcetu od peska, jer morate da se spustite desetak metara do mora. Posle nekog vremena shvatite da su zimi talasi Sredozemnog mora od plaže napravili veliko brdo sa peskom. Iza plaže je božanstvena borova šuma u koju možete da se povučete ako vam je prevruće.  Takođe postoje i bungalovi u toj borovoj šumi kao i hotel. Miris borova me je podsetio na letovanja na Jadranu.

Borova šuma Lozari

Od sadržaja na plaži imate mogućnost za čas jedrenja na dasci, vožnju daske, skutere, mali katamaran…  Nakon plaže otišli smo u jako sladak grad L’ile de Rousse (Riđe ostrvo). Grad je prepun mali uličica i dve glavne pešačke ulice sa mnogobrojnim radnjama. Kažu da je poznat po noćnom životu.

Česma na trgu

Zanimljiva česma na trgu nam je pomogla da se okrepimo a sladoled od kestena koji smo jeli je bio božanstven. Korzika je inače poznata po proizvodnji kestena. Na na kraju grada je luka i nakon nje ostrvo  Pietra koje je povezano sa gradom nasutim kamenjem i na kom je Đenovljanska kula. Verujem da je kod kule odlična pozicija za fotografisanje zalaska sunca. U odlasku smo videli i nekoliko paraglajdera koji su leteli iznad brda oko grada.

Stara luka Bastia

Bastia

Šesti dan se vreme malo pokvarilo, a i trebao nam je mali predah. Navukli se neki kišni oblaci i sve vreme je kiša pretila da će pasti. Pravo vreme za pripremu sveže ribe i kuliranje na bazenu. To je bio prvi dan da smo se osolili na našoj plaži ispred apartmana. Kasnije popodne otišli smo u Bastiju. Moram priznati da me je taj grad veoma prijatno iznenadio arhitekturom, atmosferom i bojama.

Shoping night

Imali smo sreće, jer je to veče bila organizovan “shopping night”. Na mnogo mesta u gradu su svirali razni muzičari što je davalo poseban šmek šetnji kroz grad. Prodavnice su inače kod njih otvorene samo do 18h a to veče su radile do 22h. Lepa glavna katedrala je sakrivena iz prvog reda kuća koje gledaju ka staroj luci. Tvrđava na brdu fantastična i podseća na Korčulanski Stari grad, sa malim uličicima, mnogobrojnim restoranima, crkvama i palatama. Inače sviđa mi se što je na Korzici parking besplatan posle 18h u svim gradovima osim Porto Vecchio i Bonifaccio.

Stara luka Bastia

Ajačio i Korte

Put do Ajačija je bio najduži koji smo napravili. Prvo smo otišli u divan gradić Korte koji je za vreme Paskala Paulija bio prestonica nezavisne korzikanske države, jer je, zbog toga što je u centru ostrva, bio teško osvojiv. Tu je i muzej o Korzici kao i Citadela na steni izgrađena 1419. Divne uličice, trgovi i kafanice daju poseban šmek samom gradu.

Corte

Posle Kortea počinje Regionalni nacionalni park i uspon ka prevoju odakle se pruža pogled na Restonica velley. Priroda sa strane puta je fantastična. Šume, planine, vodopadi, kanjon … onaj pogled koji najviše volim. Pravi nacionalni park. Volim kada na putu vidim rampu kojom se zimi označava da je put zatvoren čitaj zavejan. U jednom trenutku put preseca i železnica.

voz

Inače po celoj Korzici saobraća uskošinska pruga (kao Šarganska osmica) koja vas u nekim delovima vodi i do plaže. Pred Ajačiom se nalazi zanimljiv A Cupulatta park sa kornjačama. Kao mali zoološki vrt u kom su samo različite kopnene kornjače. Imaju čak i dve sa Galapagosa koje zaista deluju monumentalno.

Galapagoska kornjača

Posle tri sata vožnje i  5 sati puta jedva smo dočekali da se bućnemo u more. Plaža Porticcio je bila pravi izbor osim što zbog štednje vode tuševi na plaži nisu radili. Inače ni javne fontane na koje smo nailazili na drugim mestima zbog štednje vode nisu radile. Plaža je bogata sadržajima, čista i zanimljiva. U jednom trenutku oko ručka se skroz ispraznila da bi se oko 16h ponovo napunila. S obzirom na to da su barovi, restorani i diskoteka u zaleđu plaže pokazuje da je živo tokom čitavog dana i noći. Prvi put smo izbliza videli kanadere koji su bukvalno na samoj plaži tovarili vodu za požare koji su tih dana buktali širom Korzike.

Kanader

Nakon plaže otišli smo u Ajačio. Moja želja je bila da vidimo najzapadniju tačku ostrva Tour de la Parta kulu iz XVI veka ali je vrućina bila prevelika za dodatni put, jer nas je čekao i povratak. Ajačio je moderan nov grad ali nekako bez duše. Delovao je kao Novi Beograd preseljen na more. Stari deo grada je mali za toliki grad. U njemu je najznačajnija kuća u kojoj je rođen Napoleon Bonoparta.

Kuća Bonaparte

Linguizzeta

Linguizzeta je opština južno od Costa Verde na istočnoj strani ostrva. Na njenoj ogromnoj kilometarskoj plaži koja je izdeljena na nekoliko manjih nalaze se brojni kampovi i apartmani. Tu su i najpoznatije nudističke plaže ali i centri za ronjenje. Mi smo za taj dan izabrali Plage du Ranch gde su decojke učile da veslaju na dasci. Lepa uvalica sa slatkim apartmanima na samoj obali. Preporuka za porodice sa decom. Popodne smo iskoristili da obiđemo konjičke centra u okolini i vidimo koji su uslovi za jahanje. Uživali smo u velikim prostranstvima samih centara, konjima i očiglednom kultu konjarstva koga kod nas nema. Na žalost bila je nedelja i dva centra u kojima smo želeli da zakažemo jahanje su bili zatvoreni.

Saint Florent

Saint Florent

Svi turstički članci o Korzici pominju nekoliko plaža koje “kao” treba videti i među njima su i Plage de Lotto i Plage de Saleccia na severozapadnoj strani ostrva. Proučavajući kako da stignemo do njih shvatili smo da se do njih u stvari stiže samo brodom (može i džipom) iz Saint Florent-a. Ovo je bio jedan od najuzbudljivijih dana našeg letovanja. Saint Florent je najveća marina na Korzici sa bezbroj čamaca i jedrilica. Odatle Poppey prevoz vozi na obe plaže stim da na Lotto vozi brod, a na Saleccia gliser sa sedištima.

Lotto

Od Lotto do Seleccie postoji i put ali zbog prejakog vetra, loše obuće kao i nemilosrdnog sunca nismo se odlučili za taj poduhvat od nekih 1:30h vremena tamo i nazad. Ove dve plaže su čuvene po belom pesku, tako da je na njima voda tirkizne boje. Interesantno je da je u zaleđu plaže kako oni navode “pustinja” tj. nenaseljeni Park prirode. Sa plaže Lotto može se kroz pustinju doći do samog Saint Florent-a i za to vam je potrebno oko 4:30h. Oko 13h smo primetili da se na nebu pojavljuje dim i da je negde izbio ozbiljan požar. Vraćajući se brodom nazad u Saint Florent videli smo da  požar nije negde u parku prirode kako smo na početku mislili već na putu kojim treba da se vratimo. Dva Kanadera su već letela, a vetar sa Zapada se pojačavao.

Lotto

Iz Saint Florenta – a smo uprkos svemu ipak odlučili da odemo na sever da vidimo Nonza plažu sa crnim peskom i da malo osetimo atmosferu Cap Corse. Kad dođete do Nonze shvatite da je silazak na plažu ozbiljan poduhvat jer treba preći stotine stepenica i savladati visnsku razliku od nekih 100 metara strme litice. Bili smo preumorni za to pa smo se vratili na usputne plaže koje su bile dostupnije. Uživanje u skakanju na ogromnim talasima je bilo za pamćenje. Stalno smo pogledavali na požar koji se očigledno nije smirivao.

Talasi

U povratku je put kojim smo trebali da idemo bio zatvoren, pa smo bili prinuđeni da se drugim putem preko brda vratimo na Bastiju. Spuštajući se ka Bastiji videli smo da je požar, potpomognut vetrom, prešao na istočnu stranu brda i “sjurio se” ka selu Biguglia kod Bastije. Kada smo stigli u reon požara policija je zatvorila nama pred nosom i taj put. U vazduhu su letele čestice pepela i osećao se miris gareži. Kanaderi su nas nadletali. Posle nekih pola sata stajanja policija nas je uputila da se vratimo u Bastiju. Posle dva sata u Bastiji probali smo opet da prođemo i nismo uspeli ali su nam bar objasnili kuda možda možemo proći. Uspeli smo nekako da stignemo kući skoro u ponoć.

Boniffacio

Ovoga puta smo poranili da izbegnemo gužvu i beskonačno putovanje ka jugu. Boniffacio je grad na litici na samom jugu Korzike koji gleda na Sardiniju. Grad se nalazi na poluostrvu, opasan je zidinama, a u njegovom zaleđu je mali zaliv gde je današnja luka. Najveći problem je parkiranje zbog čega je ulazak u grad veoma usporen. Parking se naplaćuje na 15 minuta i najduže možete ostati 4h. Ovo je bilo najturističkije mesto od svih koje smo posetili za ovih desetak dana. Ogroman broj turista i turistkinja svakodnevno posećuje ovaj grad.

Luka Bonifaccio

Sam grad je vrlo šarmantan sa uskim uličicama, malim trgovima i naravno crkvama. Sve je načičkano malim prodavnicama i kafeima. S obzirom na to da je grad na steni visine 100m od nivoa mora, interesantno je da su do samog mora isklesali stazu u steni i to je jedna od atrakcija koju treba videti. Sama luka je divna, kao neki izložbeni salon na sajmu čamaca i jahti. Inače iz luke se može turističkim brodićem obići bliža okolina i razne pećine.

Bonifaccio

Posle obilaska grada otišli smo na Rondinara plažu. Plaža je divna i peskovita ali i veoma posećena. Voda je malo hladnija nego druge jer su tu očigledno neki podvodni izvori. U zaleđu plaže su borovi čiji miris jednostavno okrepljuje. Posle nekoliko kupanja trebalo je vratiti se nazad i pakovati se, jer nam je sutra ranom zorom kretao brod za Livorno.

Rondinara

Firenca

Na samoj Korzici smo odlučili da produžimo letovanje još jedan dan i “obiđemo” magičnu Firencu i za mene važno da fotkam zalazak iznad Firence. Firenca je nezaobilazna i veoma posećena turistička destinacija u Italiji pored Vencije i Rima. Prvi put sam bio tamo kada sam imao 14 godina kao naša M. danas. Od tada su mi ostale urezane slike sve raspoši i lepote grada, njegove arhitekture i želeo sam da ih obnovim. Naravno naš obilazak je predviđao samo površno upoznavanje sa gradom,  jer u njemu ima toliko toga da se vidi da ni 7 dana ne bi bilo dovoljno. Za tih par sati jednog popodneva možete videti najznačajnije građevine uz neizbežnu kupovinu. S obzirom na to da smo bili smešteni na Porta Romana obišli smo Palazzo Piti, Basilica Santo Spiritio, Most St. Trinity odakle se lepo fotka Ponte Vecchio, Ponte Vecchio, Piazza della Singoria, Palazzo Vecchio, Porecelino pijacu, Trg Republike i karusel, Basilica San Lorenzo, Duomo, Muzej Opere, Uffici galeriju, Palazo Pazzi, … i mnoge uličice. Uživanje sa Piazzale Michelangelo i zalazak su nezaboravni.

Firenca zalazak

i za kraj

Priuštili smo sebi odmor koji je bio naporniji ali drugačiji. Upoznali neke nove kulture i mesta. Probali nova jela i vina. Sve u svemu bilo je ovo jedno lepo iskustvo kojeg će se nadam se princeze sećati.

P.S. Pomozite i sebi i meni (vi ćete uštedeti 10 odsto prilikom sledeće rezervacije) i koristite sledeći link pri rezervaciji preko Bookinga vaše sledeće destinacije za putovanje. Hvala.